У оквиру пратећег програма Првог сајма књига у Андрићграду у Андрићевом институту је одржана трибина под називом „Култура сећања“ на којој су учествовали водећи експерти из иностранства: проф. др Гидеон Грајф, проф. др Бери Литучи и норвешки историчар Кнут Флувик Торесен. Они су овом приликом представили и своје књиге, веома значајне за српску историографију.
Проф. др Александра Вранеш, руководилац Одељења за књижевност Андрићевог института, поздравила је све присутне и нагласила важност оваквих трибина на којима се негује сећање на српске жртве и чува културни идентитет нашег народа. „Организовањем данашње промоције и разговора на тему холокауста одајемо и заслужену пошту Елију Визелу, добитнику Нобелове награде за мир, који је преживео страхоте холокауста и, верујући у човечанство и људску доброту, основао Академију универзалне културе, која заговара толеранцију. Учећи од Визела свесни смо да заборав није само лична већ колективна болест“, рекла је професор Вранеш и додала да су ову трибину организовали Одељење за историју, Одељење за оријенталистику и Одељење за књижевност Андрићевог института.
Проф. др Бери Литучи предавао је европску, америчку и светску историју на градском универзитету у Њујорку протеклих двадесет година, а тренутно предаје на колеџу Медгар Еверс у Бруклину, Њујорк. Оснивач је и извршни директор Истраживачког института за истраживање злочина у Јасеновцу, као и потпредседник Холокауст меморијалног парка у Бруклину, Њујорк. Уредник је и коаутор књиге Јасеновац и холокауст у Југославији: анализа и сведочења преживелих, која је објављена 2006. године. Професор Литучи је у свом обраћању нагласио да је тема Јасеновца и страдања глобално питање које се тиче свих Срба, не само у Србији, већ и у Републици Српској и Црној Гори, али и у дијаспори. „Истраживање и памћење свега што се догодило током холокауста треба да постане питање живота и смрти и биолошка потреба не само за Србе, већ и за Јевреје и Роме.“ Професор Литучи је 1995. године започео прикупљање сведочења преживелих о геоноциду у Југославији, а 1997. године организовао је Прву међународну конференцију и изложбу о јасеновачким логорима на Кингзбороу колеџу, којој је присуствовало 15 преживелих логораша. У књизи је писао о језивим сведочанствима преживелих и нагласио да је, када су покретали буну у логору, људима било битно да бар један преживи како би и истина о њиховом стравичном страдању наставила да живи. Он јe истакао да је потребно да се наставе истраживања и објави што више књига на ову тему, да се организује више сличних трибина јер ће то бити основ за помирење и демократизацију ових простора.
Проф. др Гидеон Грајф је историчар специјализован за период холокауста, стручњак за Аушвиц и Зондеркомандо, главни историчар на Институту за образовање, документовање и истраживање о холокаусту Шем Олам у Израелу, главни историчар Удружења за образовне пројекте о холокаусту у Мајамију, САД. Професор Грајф је на почетку свог излагања напоменуо да је Аушвиц примарна тема његовог истраживања током којег је установио изразиту мржњу према човеку. Бруталност односа војника према заробљеницима и начин свирепог мучења и убијања у Аушвицу била је присутна и у другим нацистичким логорима. Приликом својих истраживања која трају 43 године, посматрао је најситније детаље и на основу њих стицао увид у свеобухватну слику страдања током холокауста. Током презентације показао је фотографије и цртеже који осликавају сав ужас живота и страдања у логорима. Године 1986. Грајф је открио 31 преживелог радника Зондеркоманда из Аушвица и на основу њихових сведочења написао књигу Плакали смо без суза. Ова књига инспирисала је мађарског редитеља Ласла Немеша да сними филм Саулов син који је награђен Оскаром.
Кнут Флувик Торесен је историчар, школован на Универзитету у Агдеру. Радио је као норвешки официр са дугачким службовањем у иностранству. Широј норвешкој јавности постаје познат 1980. године када је у популарном ТВ програму „Широм Норвешке“ приказао свој приватни ратни музеј у Неденесу. Као један од најмлађих писаца ратних књига у Норвешкој издао је књигу Flight officer Tickners siste tokt 1990. године о савезничком авиону који се срушио у Арендалу. Последњих година издао је више књига које се фокусирају на рат и његове жртве, међу којима и књигу У Норвешку, у смрт. Књига је настала као резултат разговора са српским интернирцима који су преживели норвешке логоре. Превод ове књиге на српски језик омогућио је нашој читалачкој публици да стекне увид у страдање српског народа у Норвешкој, с обзиром на то да је број српских жртава у логорима био око 90% од укупног броја страдалих. Торесен сматра да се заједно морамо борити против ревизије историје и да се сећање на страдале мора сачувати како бисмо изградили будућност.
Драган Станојевић, председник Скупштине дијаспоре и Срба у региону, представљајући Декларацију Скупштине дијаспоре истакао је потребу за стварањем меморијалног центра који ће неговати сећање на жртве геноцида и одређивањем Дана сећања на све српске жртве.
Трибину је употпунило отварање изложбе скулптура у бронзи под називом „Право на незаборав: Јасеновац – Аушвиц Балкана“, аутора Катарине Трипковић и Љубише Манчића.
