Био сам десето годишњак када сам око 1952. године са групом шабачке дечурлије пењао се на кров Општинског суда , oдакле смо гледали бокс мечеве , јер нисмо имали новаца да платимо улазнице. У то време бокс мечеви су се одржавали у дворишту данашњег Културног центра, у салама биоскопа Париз и Касина , у Соколани и на тркалишту . Бокс је био веома популаран спорт јер је Шабац имао добре боксере. Нај више су ми у сећању остала два боксера Миле ,,Ракин,, и неки ковач , боксер тешке категорије којег су противници душмански тукли у рингу. Миле ми је остао синоним бокса, ринга , ударца у звоно за почетак и крај рунде и свега онога што је пратило бокс мечеве. Био је одличан боксер и ретке су биле борбе после којих , судија у рингу није подизао његову руку као знак победе. Прошло је шездесет година од тог времена , сећам се оних лудих младалачких дана, када сам голим песницама тукао у боксерску врећу, када ми девојка није дошла на обећани састанак , али ипак нисам постао боксер. Мила боксера сам запамтио и због тога , што сам као дете становао на Камичку у дворишту куће Раке папуџије. Радисав Станојевић познатији као ,,Рака папуџија ,, живео је са супругом Ђурђином и нису имали деце . Када је Ракина рођена сестра умрла , он је њеног седмогодишњег сина Милутина Поповића – Мила , рођеног 1928. године , из Лојаница довео у Шабац и одгајио. Мислио је Рака да од њега створи мајстора папуџију али Милутин израсте у високог и снажног момка , који рано поче да боксује и Шапчани га прозваше ,,Миле Ракин ,,. Миле је боксовао пре одласка у војску и 1948. године, био је војник у Скопљу али је тамо врло брзо испољио своје боксерске квалитете, па су га прекомандовали у Нишки гарнизон. Милова војничка пушка биле су боксерске рукавице , становао је у Дому војске у Нишу, где се хранио са официрима. Тренирао је бокс , бунио се што нема бољу војничку храну али је ипак савладао све своје боксерске противнике на трећем првенству Ј.А. у Нишу 1950. године , проглашен је за првака у велтер категорији , и добио заслужено признање. Ове 2013. године имао сам веома пријатан сусрет са Миловом супругом г.ђом Миленом ( Ковић) Поповић која ми је дала бројне податке о Милу и њиховом животу: По повратку из војске Миле је наставио да боксује али и да се школује , јер од боса се није могло живети. Са завршеним обућарским занатом , отишао је у Београд где се до школовао и стекао звање ерихтера . Вратио се у Шабац и предавао је ученицима кожарске струке у ШУП школи , која се око 1953. године налазила на спрату зграде данашњег Народног музеја.У приземљу исте зграде биле су учионице Економске школе коју је похађала Милена Ковић (рођ. 1934.г. ) Близина људе зближава , Милена и Миле су се четири године забављали и венчали се 1954. године . Милена је пре подне напустила посао у Народној банци на центру , са њом је пошао њен директор који је обавио дужност матичара а младожења Миле је повео кумове Радована Ђукића пекара са Камичка и Воју Бугарског. Венчање је обављено у згради Општине , која се налазила преко пута хотела ,,Зелени венац,, а срушена је око 1970. године. Рака папуџија одвео их је на ручак у ,,Зелени венац,, а после ручка сви назад на свој посао. Таква су била венчања у то после ратно пролетерско време. Али газда Рака Камички папуџија , познати Шабачки боем а и врстан коцкар, није много марио за ондашњи систем. После три дана организовао је венчање у шабачкој цркви , што је боло очи ондашњим фронтовцима. Али дочекао је Рака да ожени сестрића и хтео је то да прослави.Скупио све шабачке фијакеристе , да возе сватове а на челу колоне је био Марчићев аутомобил. Свадбени ручак за 300. званица био је у Ракиној кући на Камичку а после свадбе младенци пређоше да живе сретно у Милениној кући у улици Краља Милана .Што би се рекло : Удаде се Миле ,,Ракин,, и после годину дана , младенци добише сина . Свадба са пуно фијакера , музиканата а посебно венчање у цркви , довело је до померања Милене на ниже радно место. Тако је било време , власт је власт, па венчај се ти у цркви!
Рака папуџија испунио је своју жељу и прешао да ради у Београд . Миле је радио код Цветуљца у продавници ,,Вулкан,, а касније у продавници обуће ,,Астра,,. Није прекидао своју боксерску каријеру, боксовао је у шабачкој ,,Мачви,, а по потреби и за државну репрезентацију са којом је ишао и ван земље. Од 1959 – 62. године боксовао је и за ,,Динамо,, у Панчеву а своју дугу боксерску каријеру напустио је после 1960. године.Од својих пријатеља и познатих шабачких боксера Рокице, Јанчике, Костића, Манџе и других , нагло се растао 1985. године оставивши за собом не избрисив траг у шабачком боксу.