PRIŠTINA KOJE VIŠE NEMA – ODGOVOR JEDNOM ANONIMUSU...!

PRIŠTINA KOJE VIŠE NEMA – ODGOVOR JEDNOM ANONIMUSU...!

Piše : Jugoslav Rađenović

Poštovani anonimuse,

pitate kakva je bila Priština, ko je u njoj živeo, čime su se Srbi bavili, kako su živeli sa albanskim komšijama i, što je najvažnije, šta se dogodilo sa Srbima kada su u junu 1999. godine na Kosovo i Metohiju ušle međunarodne, odnosno snage NATO-a. Kažete da želite lične priče i iskustva, bez političkih rasprava. Dobro je što pitate. Ali, ako zaista želite odgovor, onda morate biti spremni da čujete i ono što danas mnogi ne vole da čuju.
Ja sam novinar i čovek koji je deo svog života vezao za Prištinu. Zato vam neću pričati priču iz druge ruke niti ću ono što se dogodilo pokušavati da upakujem u diplomatske formulacije. Neću vam reći da su svi Albanci bili teroristi, jer nisu. Imao sam i poznavao Albance sa kojima se normalno živelo, radilo, razgovaralo i komšijski delilo dobro i zlo. Ali, upravo zato što ne optužujem čitav narod, nemam nikakav razlog da prećutim ono što su radili albanski teroristi, pripadnici OVK i druge naoružane albanske formacije.
To je razlika između mržnje i istine.
Srpska Priština nije bila nikakva izmišljena kategorija. Bila je to zajednica od preko 40 hiljada ljudi koja je živela svojim svakodnevnim životom. Srbi su bili profesori, lekari, novinari, radnici, službenici, trgovci, zanatlije, studenti, penzioneri, domaćini. Imali su svoje kuće, stanove, njive, vikendice, porodične uspomene, nameštaj, knjige i fotografije. Imali su ono što svaki čovek smatra svojim životom.
I nisu svi Srbi živeli u nekoj izolovanoj nacionalnoj enklavi. Imali su albanske komšije. Sretali su se na ulicama, pijacama i radnim mestima. Deca su išla u škole, ljudi su radili zajedno. Bilo je dobrih odnosa, ali bilo je i političkih i međunacionalnih tenzija, naročito kako su se prilike pogoršavale tokom osamdesetih i devedesetih godina.
A, onda je došla 1999. godina.
Krenula je agresija Nato snaga predvođenih SAD na moju otadžbinu Srbiju, počelo je  žestoko  bombardovanje 78 dana i noći, a potom je došao  Kumanovski sporazum, povlačenje srpskih snaga i dolazak KFOR-a. Srbi su tada očekivali ono što bi svaki normalan čovek očekivao od međunarodnih snaga – da će biti zaštićeni.
Mnogi su, međutim, doživeli nešto sasvim drugo.
Ulazak međunarodnih snaga nije za Srbe značio kraj straha. U mnogim slučajevima značio je početak novog straha.
Nastao je stampedo.
Ljudi su bežali iz svojih kuća i stanova. U gradovima i selima širile su se vesti o ubistvima, otmicama, pljačkama i pretnjama. Naoružani albanski ekstremisti i pripadnici OVK ulazili su u srpske kuće i stanove. Mnogi Srbi su dobijali jasnu poruku da za njih više nema mesta na Kosovu i Metohiji.
Oni koji su tada bili u Prištini pamte atmosferu mnogo bolje od bilo kog današnjeg političkog komentatora. Pamte strah. Pamte automobile i kamione kojima su  Srbi odlazili. Pamte prazne stanove. Pamte zatvorena vrata. Pamte kako je komšija Srbin preko noći nestao.
I pamte ono što je najteže – osećaj da međunarodne snage, koje su trebalo da budu zaštita, nisu uvek bile ni dovoljno brze ni dovoljno odlučne da zaustave progon i nasilje.
Human Rights Watch je još 1999. godine dokumentovao ubistva, otmice, paljenje i pljačku imovine Srba i Roma i drugih ne albanaca, nasilne pritiske da napuste svoje domove. To, dakle, nije samo priča koju su Srbi međusobno prepričavali. O tome su pisale i međunarodne organizacije.
Zato vas, anonimuse, molim da ne tražite od nas da ono što se dogodilo nazivamo samo „međuetničkim incidentima“.
Kada neko dođe naoružan u vašu kuću, izbaci vas na ulicu, uzme vam stan ili vas natera da pobegnete, to nije samo „incident“.
To je nasilje.
Ako je počinilac bio pripadnik OVK ili druge naoružane albanske formacije, onda je to činjenica koju treba reći.
Ako je čovek ubijen, treba reći da je ubijen.
Ako je kidnapovan, treba reći da je kidnapovan.
Ako je njegova kuća opljačkana i uzurpirana, treba reći da je opljačkana i uzurpirana.
Ako je njegova njiva ostala iza njega, a neko drugi počeo da je obrađuje, treba reći da se to dogodilo.
Ne treba se plašiti istine.
Jer, šta ćemo reći žrtvama ako počnemo da prepravljamo njihove uspomene da bismo bili prihvatljiviji za one koji danas ne žele da slušaju?
Šta ćemo reći porodicama nestalih?
Šta ćemo reći ljudima koji su 1999. godine zaključali svoj stan u Prištini misleći da će se vratiti za nekoliko dana ili nedelja?
Šta ćemo reći onima koji ni posle više od četvrt veka nisu vratili svoj dom?
I tu dolazimo do možda najstrašnijeg dela ove priče – imovine.
Ljudi nisu iz Prištine izašli praznih džepova zato što su želeli da prodaju svoju imovinu. Mnogi su otišli uz pretnju sile, u žurbi, noseći ono najosnovnije. U njihovim stanovima ostajali su nameštaj, bela tehnika, knjige, odeća, kućni aparati, pokućstvo i porodične uspomene i sve ono što su godinama stvarali.
A, onda su mnogi ti srpski stanovi i kuće dobili nove stanare Albanske teroriste.
Neki su uspeli da prodaju svoju imovinu, često tek nakon što je bila devastirana ili obezvređena. Drugi godinama pokušavaju da vrate posed. Treći vode sudske postupke. Četvrti su odavno izgubili nadu.
I onda se čovek pita: kakva je to vladavina prava u kojoj vlasnik Srbin decenijama dokazuje da je vlasnik sopstvene kuće?
Tu mi se stalno vraća ona stara narodna: „Kadija te tuži, kadija ti sudi.“
Jer, nije dovoljno imati papir.
Pravo mora da postoji i u stvarnosti.
Ako imam kuću, a ne mogu u nju da uđem, onda mi je pravo na kuću samo mrtvo slovo na papiru.
Ako imam njivu, a drugi je obrađuje, a sud godinama ne rešava predmet, onda je moje vlasništvo samo teorija.
Ako sam prognan, a moje pravo na povratak postoji samo u rezolucijama, deklaracijama i saopštenjima međunarodnih organizacija, onda taj povratak nije ostvaren.
A, upravo je to ono što se dogodilo velikom broju prognanih i raseljenih Srba.
Zato nemojte, anonimuse, očekivati da čovek koji je proteran iz Prištine govori hladnim jezikom statistike.
Za njega to nije statistika.
To je kuća.
To je roditeljski stan.
To je dvorište.
To je grob njegovih roditelja.
To je škola u koju je išao.
To je ulica kojom je prvi put išao na posao.
To je grad u kojem je rođen.
I zato kada danas neko pita: „Zašto se Srbi nisu vratili?“, pitanje treba okrenuti.
Zato što im nisu stvoreni uslovi da se vrate?
Zato što se nisu vratile čitave porodice?
Zašto Priština, nekadašnji dom od preko 40 hiljada Srba, danas ima tek simbolično srpsko prisustvo od desetak starijih osoba ?
Zašto se ljudi i dalje plaše da se vrate?
Zašto se imovinski sporovi razvlače?
Zašto je toliko malo pravde za zločine počinjene nad Srbima posle juna 1999?
I gde je u svemu tome odgovornost onih koji su 1999. godine preuzeli obavezu da zaštite sve građane?
To nisu pitanja protiv mira.
To su pitanja bez kojih mira nema.
Jer, ne može se od jednog naroda tražiti da zaboravi svoje mrtve da bi drugi narod imao mirnu savest.
Ne može se od prognanog čoveka tražiti da zaboravi svoju kuću samo zato što je od njenog napuštanja prošlo 27 godina.
Ne može se od porodice nestalog tražiti da okrene novu stranicu dok ne zna, gde su posmrtni ostaci njenog člana.
I ne može se od novinara tražiti da ćuti.
Ja sam kao novinar dužan da govorim o činjenicama i o ljudima. A, činjenica je da je posle dolaska međunarodnih snaga veliki broj Srba proteran sa Kosova i Metohije. Činjenica je da su nad Srbima počinjeni zločini. Činjenica je da su mnoge kuće i stanovi opljačkani, spaljeni ili uzurpirani. Činjenica je da su ljudi kidnapovani i ubijani. Činjenica je da se veliki broj prognanih nikada nije vratio.
I zato neću da biram reči tako da istina postane bezopasna.
Albanski teroristi moraju biti nazvani albanskim teroristima. Pripadnici OVK koji su počinili zločine moraju biti označeni kao počinioci tih zločina. Oni koji su otimali, ubijali, pljačkali i proterivali moraju odgovarati.
Ali, isto tako neću reći da su za zločine krivi svi Albanci.
To bi bila ista ona nepravda protiv koje se borim.
Nisu svi Albanci bili teroristi. Nisu svi podržavali nasilje. Bilo je Albanaca koji su sa Srbima živeli kao komšije, koji su pomagali ljudima i koji nisu želeli da se komšijski odnosi pretvore u mržnju. To treba reći upravo zato što želimo istinu, a ne novu mržnju.
Ali, između poštovanja prema jednom narodu i prećutkivanja zločina njegovih ekstremista postoji ogromna razlika.
Ja biram istinu.
A, istina o Prištini jeste da je jedan njen deo stanovništva gotovo nestao.
Danas tamo može da se grade novi objekti, menjaju nazivi ulica, otvaraju nove institucije i piše nova istorija. Ali, ne može se izbrisati ono što je bilo.
Ne može se izbrisati srpska Priština.
Ne mogu se izbrisati kuće.
Ne mogu se izbrisati stanovi.
Ne mogu se izbrisati grobovi.
Ne mogu se izbrisati fotografije.
Ne mogu se izbrisati ljudi.
I ne mogu se izbrisati žrtve.
Zato vam, anonimuse, na vaše pitanje odgovaram ovako: ako ste zaista došli da razumete kako se živelo i šta se dogodilo, nemojte slušati samo pobedničke verzije istorije. Poslušajte i one koji su iz svojih kuća otišli  prognani sa ključevima u džepu, verujući da će se vratiti.
Mnogi od njih čekaju i danas.
Neki više nemaju ni snage da čekaju.
Neki su umrli daleko od Prištine.
Neki su svoje živote završili u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Kraljevu, Novom Sadu ili drugim gradovima Srbije i u inostranstvu, a da još jednom nisu otvorili vrata svog nekadašnjeg doma.
A, njihova deca i unuci možda nikada neće upoznati Prištinu koju su njihovi roditelji i dedovi poznavali i gde su rođeni i odrastali.
Zato ova priča nije samo priča o prošlosti.
Ona je priča o nepravdi koja još uvek traje.
I ako želimo budućnost u kojoj Srbi i Albanci mogu da žive bez straha, onda moramo prvo imati hrabrosti da priznamo ono što se dogodilo.
Ne tražim od vas da mrzite Albance.
Tražim samo da razumete Srbe.
Ne tražim osvetu.
Tražim pravdu.
Ne tražim da se prošlost ponovo pretvori u rat.
Tražim da se žrtve ne pretvore u fusnotu.
I zato, anonimuse, ako ste zaista iskreno pitali – evo vam odgovora.
Priština je bila grad u kojem su živeli Srbi.
A, onda su ih, posle ulaska međunarodnih, odnosno NATO snaga, mnoge od njih albanski teroristi i pripadnici OVK nasiljem, pretnjama, ubistvima, otmicama i pljačkama naterali da napuste svoje domove.
Međunarodna zajednica je obećala bezbednost i povratak.
Četvrt veka kasnije, pitanje je jednostavno:
Gde je taj povratak?
I dok god na to pitanje nema poštenog odgovora, priča o Prištini nije završena.
Jer, Priština nije samo ono što danas vidite.
Priština je i ono što je iz nje nestalo.
A, među onim što je nestalo jesu i hiljade ljudi koji su nekada mogli da kažu:
„Ovo je moj grad. Ovo je moja kuća. Ovo je moje Kosovo i Metohija.“
I upravo zbog njih – ne smemo da ćutimo.

J.R.