Чему се радујете?

Колико сте фрижидера, веш машина и телевизора поклонили у предизборној кампањи? Колико сте путева склепали? Колико сте непрописно изграђених објеката легализовали? Колико сте запослених уценили да ће остати без посла? Колико сте родитеља застрашили – чија су деца на факултетима? Колико сте нестручних запослили, а стручнима дали отказе? Колико новца сте разделили, не би ли гласаче купили? Са толико потрошеног државног новца – новца свих нас, грађана – и толико страха који сте народу у кости утерали – и ја бих победила. Срам да вас буде.

Колико сте фрижидера, веш машина и телевизора поклонили у предизборној кампањи? Колико сте путева склепали? Колико сте непрописно изграђених објеката легализовали? Колико сте запослених уценили да ће остати без посла? Колико сте родитеља застрашили – чија су деца на факултетима? Колико сте нестручних запослили, а стручнима дали отказе? Колико новца сте разделили, не би ли гласаче купили? Са толико потрошеног државног новца – новца свих нас, грађана – и толико страха који сте народу у кости утерали – и ја бих победила. Срам да вас буде.

Колико спотова сте снимили и пуштали их милијарду пута дневно? Друга страна, није имала националне медије – па није ни могла да се промовише. Ваше спотове видели су сви у Србији, јер сви ти медији су ваши. У тим вашим рекламним спотовима себе сте хвалили, а студенте и опозицију сте сатанизовали најпогрднијим речима – талибани, плаћеници, хулигани… „Идиоти који земљу уништавају.“ Ви сте креирали накарадну слику о њима – да би своју фотошопирану слику, истакли. На тај начин, тако нашминкана и лажна – и ја бих победила. Срам да вас буде.

Колико сте сати, минута и секунди потрошили за време предизборне ћутње, користећи их на најперфиднији начин? Као бајаги, нисте кршили правила. А, у ствари, јесте. Кршили сте их. Било је страшније, него да сте отворено причали о политици. Тик пре почетка ћутње, десила се трагедија на Филозофском факултету. Без очевидаца. Сем особе, која је некада била становник Ћациленда, а сада се задесила на платоу факултета. Случајно. Кажу. Не знам. Али, оно што знам је, да су извештаји ваших медија прекршили сва правила новинарске етике. Фотографије, морбидна нагађања, непримерене речи… Као у случају Рибникара. Никад кажњено с ваше стране. Никад осуђено. И неће. Јер, вама то одговара. Ви тиме од противничке стране правите безосећајне монструме, који стоје иза сваке смрти, па и ове. Ви креирате причу везану за једну трагично изгубљену младост. Употребљавате је да се кредибилитет Универзитета унизи. Да се уништи и да се стави под контролу државе.

Кажете, крива је пиротехника која је била скривена на факултету, а донели су је блокадери. Како ту пиротехнику нико пре тога није видео, открио? Нису на том факултету сви на истој страни. Неко би то пријавио. Кривите опет блокадере… „Бахати, разуларени…“ Дајте нам имена тих студената који су такви. Крив је декан, кажете потом. Њега сте позвали, испитали га. И шта сте сазнали? Крив је ректор, настављате да ређате све који вам сметају. Дан након избора, направили сте стратегију и већ сутрадан,УКП је уз завијање сирена, театрално, ушао у Ректорат. Ако се иоле разумем у вас – ректор ће бити прозван. Ректор којем се ваша сарадница обраћа као криминалцу. Без трунке поштовања према његовој личности и према функцији коју он обавља. Очекивала сам да на Одбору за образовање, на ком је сиктала, уз бес који је испољила, узме и лењир и да ректору налупа пацке… Закључак је једноставан. Ректор је крив. Криви су сви. Само нисте ви. И само вас нико неће позвати. И само вас нико ништа неће питати.Ма колико ових дана читали опречне вести о овој трагедији.

Ви тужите, ви судите. Ви отимате надзорне камере и креирате морбидне приче од које се леди крв. Ко нама гарантује, да ћемо заиста видети то што је снимљено? Ко нам гарантује да на тим снимцима неће зафалити минут, два, три… Сетимо се неких ранијих трагичних догађаја…

Од вас у овој земљи зависи све. Па и да ли ћемо видети истину или спиновану причу. Од вас, који негативно утичете на одрастање наше деце. Деце, која годинама гледају сцене насиља – на улицама, у школама… Па, и на изборима, где треба да влада ред и мир. Али, вама одговара фрка. Вама пријају кордони. Вас пали моћ. Вас пали туча. Крв која цури са глава пребијених, еликсир је којим се храните. Зато ви правите немире. Јер, у миру, ви немате шансе за победу. Срам да вас буде.

Мрачна страна ове тужне приче на Филозофском, кулминирала је у дану предизборне ћутње. Потекла је од ваше поменуте – омиљене сараднице. По огавној реторици коју користи и по покрету руке којом маше – савијеном у лакту – уз благо дрмусање главом – она више личи на вас, него ви на себе – у најрадиласкијем издању. Прљавом изјавом „било је доста силовања и дрогирања на факултетима“, задала је завршни ударац и Универзитету и студентима. Да сам тако погана, да имам тако прљаве мисли и језик дужи од памети – и ја бих победила. Срам да вас буде.

Срам да буде и вас и њу, која палаца – и која без доказа оптужује младе људе за најгнуснија дела. Да је земља каква није и да ви нисте на њеном челу, ваша лача-мати одговарала би за изречено – а недоказано. Али, раба се џадовати, преведено на њен језик… Јер, то се неће догодити. На крају изборне вечери, изјавили сте својим поданицима – „славите тог кеца, то је кец к’о кућа. То што смо ми издржали и после свега успели да победимо… и све њихове лажи и све њихове неистине потремо и савладамо… и атмосферу зла коју су унели, победимо… и то на миран и достојанствен начин, због тога сам посебно срећан.“

То рекосте, у заносу лажне радости. Кец којег помињете, стоји поред нуле на десетки. А, у ствари, ви добро знате, да је којим случајем, како то правило налаже у изборном дану – да је заиста било мирно и достојанствено, било би обратно. Свесни истине, били сте подбули, били сте бледи. Од других сте истину сакрили, али од себе нисте могли. Да скренете пажњу од свог незадовољства, премазаног танким слојем квази-среће, послужили сте се испробаним триком. Све гнусобе које су тог дана радили ваши, приписали сте супротној страни.

Ко је кога тукао? Чије главе су биле крваве? Ко је довео маскиране момке на бирачка места? Ко је довео полицију, да уместо грађана брани криминалце? Откуд толико таблица са регистрацијама других градова? Откуд на гласачким листићима толико стогодишњака и оних којима је скоро век и по? Откуд у неким местима нагли број раста становника, у време кад се углавном исељавају и беже главом без обзира? Рекосте и да сте „председник свих грађана“. Нисте. Нити ћете икада бити. Једнима сте мајка, а другима сте зла маћеха. Једне награђујете и шаком и капом, иако ни пертлу на ципели не знају да вежу, а другима – оним стручнима, дајете отказе и упадате са полицијом на њихова радна места. Као у случају ректора и Ректората. Зашто? Зато што на њихова паметна питања, немате одговоре. Уместо вас, одговор даје ваш блиски сарадник, саветујући родитељима, да „децу не уписују на блокадерске факултете, јер ће им бити враћени у мртвачким сандуцима“. Првоаприлска шала? Не!!! Изречено дан касније. Фуј! Тако то раде ваши. Тако то радите ви. Служите се лажима и морбидним изјавама, застрашивањем – слуђујући наивне. На тај начин, могла бих и ја – у свих ових десет места – да победим са десет нула.

Покријте се ушима. Ћутите. Одавно сте проваљени. Сраааам да вас буде.

Б.В.