[ad_1]
Photo by Jordan Madrid on Unsplash
Podela na levicu i desnicu u političkom smislu u Srbiji potpuno je nejasna. Ovo se najjasnije vidi kada se radi ispitivanje javnog mnenja i gde ljudi sebe treba da smeste na skali levo-desno, a potom se pitaju i za političke i ekonomske preferencije. Tu se vidi da vlada značajna konfuzija i da veliki broj ljudi sebe doživljava levo ili desno, a da se istovremeno zalaže za politike koji su protiv takve političke ideologije. Zašto je to tako?
Ova podela na ideologije levice i desnice potiče još iz doba Francuske revolucije, kada su u Konventu sedeli po prvi put izabrani predstavnici građana umesto dotadašnje staleške skupštine; tada još nisu postojale jasno definisane partije već su se polsanici grupisali po ličnim poznanstvima i zajedničkim interesima. Igrom slučaja, oni koji su sedeli levo od predsedavajućeg bili su za radikalne reforme – ukidanje monarhije, potiranje tradicije i kreiranje novog političkog poretka, dok su sa desne strane sedeli oni koji su se zalagali za gradualne, delimične reforme poput ustavne monarhije po uzoru na Veliku Britaniju.
Ovakva podela na levicu i desnicu ostala je i danas, iako su društveni, politički i ekonomski kontekt dosta drugačiji. Tokom XX veka levicu su činili komunisti i socijalisti, kao i socijaldemokrate, dok su desnicu činili konzervativci.
Glavna osovina podele na levo i desno u Srbiji danas jeste nacionalno pitanje: to je prvenstveno status Kosova, potom u manjoj meri odnos sa Republikom Srpskom i Crnom Gorom. Međutim, kroz ovo pitanje prelamaju se druge stvari, kao što su članstvo Srbije u EU, odnos sa Rusijom i slično. Ekonomske teme uopšte retko dolaze na dnevni red jer su zagušene ovim velikim narativima, iako istraživanja javnog mnjenja koja se sprovode u Srbiji već godinama govore da su ekonomske teme (onako kako se široko definišu i istraživanjima, kao: nezaposlenost, niske plate, životni standard, visoke cene i slično) one koje dominiraju među našim građanima.
Stoga i ne čudi to što se većina ljudi definiše levo ili desno gotovo isključivo u odnosu na nacionalno pitanje, iako bi takvo određivanje trebalo da bude u skladu sa višim ideolškim svetonazorima. Zato imamo partiju koja sebe definiše kao partiju desnice, kao što su Dveri, koja se zalaže ne da se subvencje investitorima ukinu (što bi bio stav desnice), već da se one daju domaćim umesto stranim investitorima.
Začudo, ali najveća razlika između levice i desnice jeste duboko različito posmatranje na ljudsku prirodu i na mogućnost saznanja. Iz ove razlike se kasnije crpe sve (ili gotovo sve) ostale razlike kao derivativi ovih fundamentalnih različitosti. Desnica, ili konzervativci, ljudsku prirodu smatraju napromenljivom i u biti su antropološki pesimisti, smatraju da se ona ne može promeniti i da su ljudi u suštini loši. Levica, ili progresivci, smatraju upravo suprotno, da su ljudi u suštini dobri (antropološki pesimisti) i da se ljudska priroda može izmeniti.
Na polju saznanja desničari smatraju da se racionalno sagledavanje stvarnosti važno, ali da razum nije dovoljan pošto je ljudsko znanje ograničeno, i zato daju značaj institucijama, tradiciji, i vrednostima koji su istrpeli protok vremena i dokazali se da ’’rade’’. Suprtono njima, levica smatra da je razum dovoljan da se dizajniraju onakve društvene institucije kakve će imati tačno željene posledice.
Ovakve razlike deluju apstraktno, ali daju veoma praktične posledice: uzmimo na primer uloga države, oporezivanje, državna preduzeća, minimalne zarade i kriminalizaciju droga kao ilustracije.
Desnica bi želela da porezi budu niski, taman neophodni da se finansira uloga države koja bi prvenstveno trebalo da se bavi zaštitom života pojedinaca i privatne imovine, garantovanjem izvršenja ugovora i slično, što bi omogućilo tržišni mehanizam da deluje. Pojedinci bi sami na tržištu svojim odlukama odlučivali koja preduzeća i industrije će poslovati, time što hoće ili neće od njih kupovati, ne bi bilo monopola ni državnih preduzeća. Oporezivanje bi trebalo da bude proporcionalno, da svi ljudi snose isti poreski teret, minimalne zarade ne bi postojale jer bi to ugrožavalo slobodu ugovaranja ugovora među pojedincima. Narkotici bi bili kriminalizovani, a kazne zatvorske, jer droge narušavaju društveni poredak, dovode do rastakanja porodica, porasta kriminala i drugih nepoželjnih posledica. Pojedinci imaju slobodnu volju i samim tim moraju da snose odgovornost za svoje loše postupke, i treba ih izopštiti iz društva da ne bi iskvarili druge pojedince.
Levica bi sa druge strane želela da država putem različitih mehanizama ekonomske i socijalne politike određuje ko su pobednici na tržištu, umesto samih tržišnih uslova poslovanja i konkurencije. Državna preduzeća bi bila važan segment privrede, jer preko njihovog upravljanja država mogla lakše da vodi razvojnu ili socijalnu politiku. Oporezivanje bi bilo progesivno, tako da oni sa višim prihodima snose srazmerno veći poreski teret, a taj novac bi se koristio za preraspodelu onima koji malo zarađuju. Minimalna zarada bila bi visoka, da bi garantovala određeni minimum životnog standarda radnika, pošto njih treba zaštiti od eksploatacije od strane vlasnika preduzeća. Narkotici ne bi nužno bili dekriminalizovani, već bi kazne bile blage i okrenute ka resocijalizaciji prestupnika i njihovom povratku u društvo, pomoć zavisnicima i slično, jer su ljudi pod velikim uticajem životnih okolnosti usled čega mogu da donose loše odluke i mogućnost izbora im je sužena.
Ovo je nekakav fotorobot idealizovane desnice ili levice. U političkoj praksi, nema crno-bele slike već je ona 50 nijansi sive. Teško da se može pronaći politička partija koja u svakoj prilici u potpunosti prati ovakve ideološke linije, već je pitanje koja od njih prevladava u konkretnom miksu.
Neke ideološke podele, kao i u Srbiji, posledica su lokalnih, tj. nacionalnih karakteristika i društvenog konsezusa. Na primer, u Velikoj Britaniji se pitanje državnog zdravstva, njihovog čevenog NHS-a (National Health Service) uopšte ne postavlja. Privatno zdravstveno osiguranje tamo neće zagovarati konzervativna partija, iako je njegovo postojanje i funkcionisanje više u skladu sa levom ideologijom. Sa druge strane, u SAD se ideja za uvođenjem državnog zdravstvenog osiguranja smatra bukvalno socijalizmom i takav potez neće podržati ni Demokratska partija, iako je više u skladu sa njenim progresivističkim politikama.
U Srbiji je ekonomsko obrazovanje veoma loše u proseku gledano – ako izuzmemo one koji su završili fakultete ekonomskih usmerenja i možda srednju ekonomsku školu, što je u praksi veoma mali broj ljudi, vi možete da prođete kroz 12-ogodišnje obrazovanje, fakultet i master, te doktorske studije, a da ne čujete nijednu informaciju o ekonomiji, za razliku od sociologije ili fizike. To je verovatno dodatni razlog za malo interesovanje za ekonomske teme i podele.
Još jedan važan uticaj je institucionalni: ljudi ne znaju da oni plaćaju porez i da ih država nešto košta. Ovde zanemarimo one penzionere koji smatraju da im penziju lično isplaćuje Vučić iz svog džepa – that ship has sailed, jednostavno je prekasno očekivati tu promene svesti ili znanja – kao i zaposlene u javnom sektoru, već hajde da posmatramo samo one koji rade u privatnom sektoru koji državu izdražavaju svojim porezima.
Porez se kod nas plaća tako da mi poreski obveznici ne osećamo da li i koliko porez plaćamo – porez na zarade i socijalne doprinose plaća naš poslodavac u naše ime, PDV i akcize plaćamo uz račun prilikom kupovine. Kada bi kao u SAD cene bile istaknute bez PDV, a na kasi nas sačekala druga, viša cena, i kada bi nam na račun stizala cela bruto plata, pa onda administrativnom zabranom ona bila prebacivana u budžet, tek onda bi se stvorila svest da smo mi poreski obveznici. Dobar primer je to što mnogo više pažnje privlači povećanje prilično niskog poreza na imovinu koji plaćamo sami, dok povećanje drugih poreskih oblika koje plaća neko drugi u naše ime ostaje ispod radara.
Zbog toga su ekonomske teme povezane sa ideologijom – desnom i levom – važna tema u izborima u SAD: ljudi osećaju da plaćaju porez pa je i logično postaviti pianje šta oni za taj novac i dobijaju, i da li ih treba plaćati više ili manje. Kod nas tih rasprava jednostavno nema.
Gde se nalazite na osovini levo – desno dobre odgovore može Vam dati politički kompas www.politicalcompass.org . On će vas na osnovu Vaših odgovora smestiti levo ili desno u odnosu na centar na x osi, ali i visoko ili nisko na y osi koja meri osovinu autoritarnosti.
[ad_2]
Source link
