8. 9. 2023. / 18.47
U obraćanju nakon pobede Srbije nad Kanadom u polufinalu svetskog prvenstva Aleksa Avramović se nekoliko puta izvinio ako što je suviše emotivan… U suzama je govorio o saigraču Boriši Simaniću i šta pobeda znači za reprezentaciju: „Mi smo pokazali šta je borba za naš grb, za našu celu zemlju, za Borišu, naše porodice i prijatelje…“
Kakvu su nam lekciju reprezentativci Srbije održali?
Kada je Nikola Jokić kazao da neće da bude deo reprezentacije – i ne samo on – podelila se svakolika javnost na dva tabora: jedni su govorili „ništa vam (nam) i ne duguje“ i „odakle vam pravo da išta tražite“, a drugi su se razočarani bili ostrvili kao im je Jokić lično nešto iz ruku oteo.
Ako se izuzme emotivni naboj – mada je nemoguće da ga nema – oba stanovišta imaju svoju logiku. Da li nam kao pojedincima i građanima Nikola Jokić nešto duguje? Pa ne. Čovek je krčio svoj put sam, zahvaljujući svom talentu, radu, porodici, menadžerima postigao je sve što je postigao… Isto tako, da li nama duguje nešto neki umetnik, profesor univerziteta, novinar? Recimo da ne.
Ali, zašto onda svaki novinar i profesor ili lekar ne čini u ovom društvu ono što mu je lakše? U trenutnom političkom i društvenom trenutku taj lakši put bi, recimo, bio odsustvo kritike na račun vlasti odnosno njenih (ne)dela ili nekih opasnih, a dominantnih, stajališta.
Nije ovde reč o tome zašto ne bi svi novinari radili za „Informer“, kada su tamo plate bolje. Jer je to jednostavno i tiče se čuvanja ličnog integriteta. Nego je pitanje – zašto svi ne ćute? Naime, postoje mnogi ljudi koji ipak rade i ono što može da im oteža posao i finansije, utiče na zdravlje i slobodno vreme… Zašto? Jer osećaju da treba nešto dobro da urade za svoju zajednicu, državu i društvo u kojem žive, svako u svojoj oblasti; osećaju da nisu izolovani pojedinci, sa izolovanom porodicom.
Pre nekoliko dana radila sam intervju sa jednim od najčuvenijih svetskih virtuoza, pijanistom Kemalom Gekićem (intervju će izaći u narednom broju nedeljnika „Vreme“). Kada je govorio o svojim postignućima, spominjao je humanitarne koncerte koji su činili da nekom, široj zajednici (i onima koji klasičnu muziku ne vole) bude bolje. Upitala sam ga da li smatra da ga talenat obavezuje. “Naravno da obavezuje”, odgovorio je, „jer smo na ramenima jedni drugih, ne krećemo od početka, karika smo koju moramo da nastavimo, da pružamo i vraćamo dalje.“
I sad natrag – na sport. Zajedničko dobro je i zajednička radost, ulaganje svog vremena, talenta, pa i zdravlja zarad osećaja da činimo dobro i zajednici. Sigurno je da bi Aleksa, Bogdan, Dejan, Ognjen, Marko, Nikola, i jedan i drugi, Stefan, Vanja, Filip, Dušan, a posebno Boriša, imali kako da provedu ove lepe, septembarske dane. Ali su tamo i igraju košarku zbog sebe, ali i svega onoga što je Avramović naveo.
I kada on kaže, u razmaku od nekoliko sekundi, „niko nije umoran“ i „dali smo poslednji atom snage“, taj naizgled paradoks jasan je kao dan.
Postoji taj lep osećaj činjenja za drugog. I kada Avramović doda, žao nam je što još neki drugi igrači nisu u reprezentaciji, ali borili smo se i za njih i za naraštaje koji će tek doći, to je pokazna vežba iz patriotizma. Onog zdravog, koji nije protiv nekog, nego za nešto. Bravo momci!
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com