[ad_1]
Photo by Martijn Baudoin on Unsplash
Inflacija u Srbiji je i dalje visoka, iako se polako smiruje. Cene hrane, međutim, porasle su u proseku znatno više, i još sporije se suporava njihov rast. Ovo pogađa sve nas jer možda možete da idete prevozom na posao ako poskupi gorivo, ili da prestanete da pušite ako poskupe cigarete, ali ne možete prestati da jedete ako poskupi hrana.
Plate su uglavnom pratile rast inflacije, ali ne baš i rast cena hrane. Takođe, nisu ni sve plate rasle jednako, pa je u velikom broju delatnosti zabeležen zapravo realni pad kupovne moći umesto rasta ili barem stagnacije. Međutim, najgore su pogođeni oni koji plate ni nemaju: nezaposleni, oni koji primaju različite vidove novčane podrške kroz socijalnu politiku (dečiji dodatak, novčana socijalna pomoć). Tome svedoči i procena da je po prvi put u poslednjoj deceniji došlo do rasta apsolutnog siromaštva u Srbiji, i to sa prethodnih 6,9% na 8,9%% stanovnika (istraživanje rađeno za UNICEF, dostupno OVDE).
Srbija je veliki proizvođač hrane, ali nije nikako izolovano ostrvo. Na rast cena hrane kod nas sigurno je uticaj imalo i globalni rast cena hrane koji možemo da ispratimo preko FAO indeksa koji objavljuje UN. Jasno je vidljiv skok cena hrane tokom i nakon pandemije, kao i postepeno smirivanje tokom ove godine.
FAO indeks cena hrane (prosek 2014-2016=100). Izvor: UN.
Ni EU ili evrozona nisu u puno drugačijoj situaciji – i tamo je zabeležen visok rast cena hrane, koji je celu inflaciju pogurao nagore. Ali ipak ima razlika: kod njih hrana učestvuje manje u konačnoj prosečnoj potrošačkoj korpi (20% prema 33% kod nas) pa je i njen uticaj na stopu inflacije niži.
Druga razlika je to što su se cena hrane u EU počele primirivati nešto ranije i nešto brže nego kod nas (kao što je slučaj i sa opštom stopom inflacije). Bugarska je ovde uzeta kao dobar kontrafaktual jer ona nije deo evrozone, ali isto ima devizni kurs fiksiran prema evru kao i Srbija, i nalazi se na sličnom nivou razvoja kao i mi.
Međugodišnji rast cena hrane (poređenje sa istim mesecom prethodne godine), u %. Izvor: Eurostat.
Ovaj rast cena neveo je političare širom Evrope da nešto urade, ili da se prave da su uradili, da bi se pokazali svojim biračima kao neko ko čini sve što može da pomogne ’’malom čoveku.’’ I mediji su često pospešivali ovakav pogled jer su pisali o ’’borbi protiv inflacije’’ kao da je u pitanju neka elementarna nepogoda poput oluje ili poplava, a ne fenomen izazvan monetarnom politikom kroz povećanje količine novca u opticaju.
Francuska je tako uvela program u dogovoru sa velikim trgovinskim lancima gde se oko 5,000 proizvoda prodaje po sniženim cenama. Trgovinski lanci su bili sami odgovorni za to koje proizvode će ponuditi po povoljnijim cenama nego ranije, tako da se ova lista razlikuje od prodavnice do prodavnice. Sa druge strane, Španija je privremeno ukinula napratu PDV-a na hranu od 5%. Hrvatska se odlučila na ograničavanje cena manjeg broja prehrambenih namirnica, i to po znatno nižim cenama nego što su bile one po kojima se ta roba prodavala.
Tu je i Srbija, gde je dogovoren broj osnovnih namirnica koje će se prodavati po velikim sniženjima u trgovinskim lancima. Ovakav korak koji liči najviše na onaj iz Francuske, imajući u vidu da je neka vrsta dobrovoljnog dogovora između trgovinskih lanaca i vlasti, a ne dekreta. Iako nemamo puno infromacija iz ovog procesa, prema komunikaciji koja se za sada odvija, izgleda verovatnije da su se sami trgovinski lanci odlučili koji proizvodi e se prodavati po jeftinijim cenama i koliko će te cene iznositi. Sigurno će ovo imati uticaj na to da barem nekome bude lakše da prebrodi period ’’od prvog do prvog’’. Ali ne treba ni precenjivati njegove domete jer je broj proizvoda u ovoj akciji ograničen.
Narodna banka Srbije u svom izveštaju o inflaciji dala pažnju i kretanju trgovinskih marži maloprodajnih trgovinskih lanaca, tvrdeći da su za rast cena ponajviše krivi trgovci koji su podigli marže mnogo više nego što je to bio rast njihovih poslovnih troškova. Kao pretpostavljam i većina ekonomista, prilično sam skeptičan prema ovakvom objašnjenju ’’greedflacije’’ kako se u engleskoj literaturi pominje ovaj fenomen rasta cena iznad rasta troškova. Jer njegov eksploratorni efekat je identičan tome kada biste rekli da je za pad aviona kriva gravitacija.
Formalno logično jeste tačno, ali u suštini ništa ne objašnjava jer što se nisu srušili i ostali avioni? Trgovinski lanci, kao i druga preduzeća, imaju svrhu maksimizacije profita. Ako su oni pohlepni, pa su sada digli cene, da li to znači da pre dve godine nisu bili pohlepni? Šta se to onda desilo u prethodnom periodu da vlasnici i menadžeri trgovinskih lanaca širom sveta osete neutaživu pohlepu koja će opet da nestane za godinu dana, prema projekcijama NBS o inflaciji?
Kako je to rekao Milton Fridman: ’’inflacija je uvek i svuda moentarni fenomen’’. Ali je političarima lakše da krivce traže na drugoj strani, pa su odjednom trgovci krivi za inflaciju. Da bih ovo proverio, izdvojio sam tri najveća trgovinska lanca po poslovnim prihodima u Srbiji – Delez, Merkator S i Lidl, i iz njihovih finansijskih izveštaja objavljenih na sajtu APR-a izvukao podatke o trgovačkim maržama.
Nećete verovati šta se onda desilo – foto plus video – ali njihove marže nisu preko noći postale ogromne, već se uglavnom nalaze na istom nivou kao i pre pandemije. Da se podsetimo, bruto trgovačke marže sam dobio kada sam od prihoda od prodaje robe oduzeo nabavnu cenu te robe, pa dobijenu cifru podelio sa cenom nabavke.
Trgovačke marže u 3 najveća trgovinska lanca. Izvor: APR.
Ove marže možda deluje visoko, ali ovo je bruto marža, ne neto marža. To znači da ovo nije profit trgovine, nego da se od ovih prihoda finansiraju sve poslovne operacije trgovinskog lanca – plate zaposlenih, zakup lokala, troškovi dostave i nabavke – jednom rečju, svi poslovni rashodi. Pa profita ako bude bilo.
Primetićete da nema baš rasta marži u odnosu na vreme kada nismo imali inflaciju. U prethodnoj 2022. godini, kada je inflacija iznosila preko 15%, a rast cena hrane preko 20%, dva lanca su zapravo bila smanjila svoje bruto marže (Lidl i Delez), dok ih je jedan vrlo malo uvećao (Merkator S).
Rast bruto marži u proteklih par godina možemo da uporedimo sa rastom cena na malo – koje su 2022. u odnosu na prepandemijsku 2019. porasle za 28% nominalno. A trgovačke marže su u tom periodu u proseku porasle za 12%, dakle manje od samog nominalnog rasta cena (Lidl rast od 14%, Merkator S 18%, Delez 3%).
Drugim rečima, možda bi glavne krivce za inflaciju trebalo tražiti negde drugde. Ekspanzivna monetarna i fiskalna politika za to vreme ćute i gledaju u pod.
Razumljivo je da se javljaju glasovi da država nešto treba da uradi – velikom broju ljudi se bukvalno pred očima topi kupovna moć. Ali ideje o tome šta bi trebalo uraditi često nije ono što će da pomogne, već mogu i da odmognu u ovakvoj situaciji. Zamrzavanje cena ili trgovačkih marži je jedna od stvari koju ne bi trebalo uvesti, iako deluje da je politički popularna.
Zamrzavanje cena o koju smo se već bili opekli tokom 1990-ih, kada su upravo zbog toga bile prisutne velike nestašice ulja, mleka i šećera po prodavnicama iako je Srbija uvek proizvodila više ove robe nego što je to bilo potrebno samo za domaću potrošnju. Ali veštački niske cene u situaciji kada rastu cene inputa u proizvodnji znači da se velikom broju proizvođača ne isplati da pravi robu i prodaje je – neki su smanjili proizvodnju, a neki su robu prodavali na crno. Stara šala tih dana bila je da je ulje jeftino, samo 3 dinara po flaši, samo što ga u prodavnicama nema.
Slična, mada blaža stvar se desila i nedavno sa mlekom. Određenim kategorijama mleka bila je zamrznuta cena – i u početku je sve delovalo odlično, ali kako su cene inputa rasle, mlekarama se nije isplatilo da otkupljuju mleko da bi ga potom prodavale po tako niskoj ceni. Gle čuda, u prodavnicama je bilo nestašica upravo tog mleka sa ograničenom, nižom cenom.
Pošto su mlekare smanjile otkup, dosta farmi krava sada više nije imalo gde da prodaje mleko, pa su mnogi morali da prosipaju mleko ili da smanje krda i šalju krda u klanicu. Potom je ova nestašica rešena time što je organizovan interventan uvoz mleka iz Poljske i drugih zemalja, što je dodatno pogodilo naše mlekarstvo.
Zamislite sada ovakve posledice, samo na nizu proizvoda ako se uvede nekakva kontrola cena. Jer cene su informacija o tome šta se dešava na tržištu, slično kako što je i termometar taj koji meri temperaturu. Zanemarivanjem informacija time što ćemo ograničiti cene nećemo dobiti željene rezulatte – niže cene, kao što zanemarivanjem da proverimo temperaturu na vremenskoj prognozi zimi neće biti napolju manje hladno. I trgovačke marže su cena, samo cena poslovanja maloprodaje, i nisu nekako odvojene od ove logike samo zato što je u pitanju usluga prodaje, a ne direktna proizvodnja nekog proizvoda.
Profitabilnost trgovinskih lanaca isto nije posebno visoka, kada pogledamo njihov prinos na imovinu. Prosek ova tri najveća lanca iznosio je 3,72% tokom 2022. dok je u celom sektoru trgovine prema podacima APR-a prinos na imovinu iznosio 6,16%, dok je prosek celokupne privrede bio 4,05%. Stoga bi eventulno uvođenje ekstraprofita koji bi ciljao trgovinske lance, slično onome kako je to u Evropi bilo uvođeno u sektoru naftnih derivati i energenata kada su ova preduzeća zbog energetske krize enormno bila povećala profite, verovatno bio pucanj u prazno.
Zavisno od toga kako bi se koncipirao – da li bi se gledao rast poslovnih prihoda ili neto profita, u odnosu na prošlu godinu ili selokupni sektor, ovaj porez na ekstraprofit bi mogao, ali uopšte ne bi morao da pogodi trgovine pošto im profitabilnost nije posebno visoka. Takođe, ne zaboravimo da poreski destinator nije isto što i poreski platilac. Ako trgovinski lanci imaju toliko veliku moć podizanja cena – kao što teorija o velikom rastu trgovinskih marži insinuira – onda im ne bi bio problem da još malo povećaju cene i tako teret novog poreza prebace na kupce.
Ekonomija je prilično prokužena jer nažalost pokazuje da dobre namere ne moraju nužno da dovedu do dobrih posledica. Slično onoj staroj maksimi da je put do pakla popločan dobrim namerama. Zamrzavanje cena može da dovede do nestašica osnovnih životnih proizvoda, da unese distorzije u celom proizvodnom lancu, od njive preko fabrike do prodavnice. A ove greške mogu da puno koštaju u budućnosti.
Stoga ova mera dobrovoljnog ograničavanja cena ili smanjivanja cena određene korpe dobara iz grupe osnovnih životnih namirnica nije loša ideja. Naravno – koliko para, toliko i muzike pa će trgovinski lanci najverovatnije ponuditi one proizvode koji nisu vrhunskog kvaliteta.
Slične poslovne prakse trgovinski marketi već imaju sa svojim robnim markama, što su proizvodi jeftiniji od brendiranih proizvoda, ili sa cenama proizvoda na akciji, gde neke proizvode prodaju veoma jeftino, čak i sa gubitkom, da bi onda namamili kupce da kupe i druge proizvode na kojima će već moći da zarade. Sve dok su ovakve mere dobrovoljne, one neće imati negativne efekte kao kada je u pitanju zamrzavanje cena, a mogu da pomognu širokim slojevima stanovništva da se lakše prebrodi period rastućih cena.
[ad_2]
Source link
