Zelena karta za zaštićene od korone – Društvo

Podeli ovaj članak
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  


U sve većem broju zemalja zeleni kartoni postaju ulaznice koje vakcinisani građani koriste za povratak koliko-toliko normalnom životu kakav je postojao pre pandemije, a ako je suditi po izjavama predstavnika vlasti poslednjih dana sličan recept mogao bi biti primenjen i u Srbiji.

Zelena karta za zaštićene od korone 1Foto: BETAPHOTO/ EMIL VAŠ

Sagovornici Danasa ocenjuju da ovakav potez ne bi nosio poseban epidemiološki rizik, da bi mogao da utiče na jedan deo neodlučnih da prime vakcinu i da na kraju ne bi bio kršenje prava građana koji ne žele da se vakcinišu.

Izrael, koji trenutno ima najveći broj vakcinisanih građana i koji beleži veoma mali broj svakodnevno novozaraženih korona virusom, jedna je od prvih zemalja koja je uvela zelene propusnice (green pass), koje omogućavaju onima koji su primili obe doze vakcine da odlaze na koncerte, sportske događaje, u restorane, klubove, teretane…

Za one koji nisu vakcinisani, ova mesta i dalje ostaju nedostupna.

Da bi neka vrsta sličnih povlastica mogla biti uvedena i u Srbiji najavio je pre dva dana predsednik Aleksandar Vučić rekavši da postoje zahtevi da se primeni pozitivna diskriminacija prema građanima koji su se vakcinisali protiv korona virusa, dodajući da donošenje takve odluke, „nije lako“, te da će se i dalje „pratiti situacija“.

Dan ranije direktor Euprave Mihailo Jovanović rekao je da se razmišlja o uvođenju „zelenih kartona“ za građane koji su vakcinisani, s tim da nije objasnio šta bi takav dokument sa sobom doneo.

Prethodno je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavio da bi tokom leta mogli da se organizuju besplatni koncerti za vakcinisane Beograđane.

Epidemiološkinja Ivana Prokić, članica Ujedinjenih protiv kovida, kaže za Danas da „strategija da samo sa potvrdom revakcinacije možete otići na neki događaj (žurku, utakmicu, koncert, predstavu…) jako ima smisla u grupama kao što su mladi i radno aktivna populacija, koja zapravo i predstavlja najveći problem zbog velike cirkulacije“.

Ona takođe napominje da je tačno da se još sa sigurnošću ne zna da li i koliko vakcinisani mogu da prenose virus, ali i ističe da je to upravo i razlog zbog koga i dalje postoji preporuka da se nose maske.

– Očekujem da vakcinisani mogu da prenesu virus ali u jako maloj meri. Takođe, svakako se neće zaraziti oni sami. Pa tako kao i kod kolektivnog imuniteta, ukoliko u svom okruženju imamo samo vakcinisane ljude (bilo svakodnevno, bilo na određenom dešavanju), mi nemamo koga da zarazimo jer su svi imuni – kaže Prokić.

Ona ipak napominje da bi u osnovi provakcinalne kampanje trebalo da stoji edukacija stanovništva na temu vakcinacije, a ako to ne pomogne dobrom odzivu onda se može razmišljati i o stimulacijama za vakcinisane, s tim da treba osmisliti „različite strategije za različite grupacije“.

Rezultati jedne od poslednjih anketa javnog mnjenja u Izraelu pokazuju da među onima koji ne žele da prime vakcinu, njih 21 odsto je kazalo da bi „zelena propusnica“, odnosno povlastice koje sa njom dolaze mogle verovatno ili sigurno da ih ubede da se vakcinišu dok je 46 odsto kazalo da to ne bi imalo uticaja na njih.

Sociolog Aleksej Kišjuhas smatra da bi nekih vrsta povlastica za vakcinisane građane moglo da ima pozitivan uticaj i da deo neodlučnih usmeri ka vakcinaciji.

– Koje bi povlastice pak trebalo omogućiti, to ne mogu da kažem. Ono što znamo iz bihevioralne ekonomije jeste da je moguće uticati na ljude tako da naprave izbor u određenom smeru – kaže Kišjuhas. Kao zanimljiv primer, on navodi praksu u pojedinim školskim menzama u Americi, gde je hrana bila tako servirana da u prvom redu, bliže pogledu, stoje zdraviji obroci, a u poslednjim oni nezdraviji.

– Ovakav raspored uticao je da učenici u značajnoj meri češće biraju zdravije opcije. Sličan pristup, samo sa drugačijim efektima, vidimo u Mekdonaldsu kada vam se ponudi da recimo za „samo 20 dinara“ uz obrok dobijete i veću porciju pomfrita, piće i slično. U oba slučaja osoba ima slobodu izbora, ali je zapravo podstaknuta ka jednoj od opcija – u prvom slučaju ka onoj koja je zdravija, i u tom smislu uvođenje povlastica za vakcinisane bi moglo da ima isti efekat – objašnjava Kišjuhas.

Pored epidemiološke sigurnosti i efekata uvođenja povlastica za vakcinisane, pitanje koje se takođe nametnulo jeste da li bi ovakva vrsta podela u pristupu određenim mestima i uslugama bila kršenje prava onih građana koji ne žele da prime vakcinu.

Pravnik Nikola Kovačević međutim kaže da ne bi, ako bi takva ograničenja bila legitimna i proporcionalna.

– Nije nemoguće da se uvedu takve mere kako bi se podstakli ljudi da se vakcinišu a u interesu javnog zdravlja, odnosno opšteg interesa koji može da ide nauštrb interesa pojedinca ili grupe. Takva mera bi međutim morala da bude napravljena na individualnoj bazi, i tako da se ne može svakoj usluzi i svakom javnom mestu zabraniti pristup osobama koje nisu primile vakcinu. Konkretno, može im se ograničiti pristup raznorodnim aktivnostima kao što su koncerti, ali ne i odlazak na sistematski pregled kod lekara – kaže Kovačević. On dodaje da se osobama koje iz objektivnih razloga ne mogu da prime vakcinu ne bi smeo uskratiti pristup određenim mestima, već bi oni mogli da dobiju neku vrstu potvrde da ne mogu da se vakcinišu.

Pored zemalja koje su uvele povlastice za vakcinisane, postoje i one, poput Nemačke, koje su najavile da će to učiniti u onom trenutku kada budu imali dovoljno vakcina odnosno kada svaki građanin koji želi da se vakciniše može to i da uradi.

Trenutni pristup bez efekta

Sociolog Aleksej Kišjuhas ocenjuje i da trenutni proces vakcinacije koji podrazumeva da građani mogu sami da dolaze bez poziva da prime vakcinu ne daje dovoljno dobar efekat. „Mnogo je bolji pristup bio na početku kada su građani dobijali poruke sa terminom za vakcinaciju. Na taj način slata im je poruka da je neko baš za njih izdvojio termin i da ih čeka da se pojave, pa im je tako bilo i teže da propuste zakazano vreme. Sada kada mogu da odu kad god žele, verovatno postoji i dosta odlaganja odnosno razmišljanja – vakcina ima, tu su, otići ću sutra, u ponedeljak, za mesec dana…“, kaže Kišjuhas.

Vakcinacijom štitimo decu

Epidemiološkinja Ivana Prokić navodi da je njoj lično, a „trebalo bi i svima da bude veliki razlog za vakcinaciju želja da zaštitimo pre svega našu decu, a onda i ljude koji su u nekim akutnim stanjima pa ne mogu da se vakcinišu“. Kako dodaje, ako je u Srbiji oko 1,2 miliona maloletnih, to znači da bi svi punoletni trebalo da prime vakcinu kako bismo stigli do kolektivnog imuniteta i zaštitili najmlađe. Ona smatra I da bi vakcinacija za zdravstvene radnike morala da bude obavezna. „Time bi spasili i sebe ali i svoje pacijente, jer dosta lekara radi i u kovid i u nekovid sistemu istovremeno. Isto stoji i za određene kontaktne profesije koje su pod velikim rizikom“, kaže Prokić.

Antivakserski antiljudski čin

Sociolog Srećko Mihailović, koji je vodio istraživanje Demostata o stavovima građana prema vakcinama, krajem prošle godine, objašnjava da otpor prema vakcinama nije povezan sa nivoom obrazovanja. „Obrazovaniji su čak malo češće protiv vakcina, što govori da taj stav nije ukorenjen na racionalnim razlozima“. Mihailović dodaje i da može donekle da razume neodlučne građane koji nisu sigurni šta bi radili jer nije bilo jasne medicinske i političke poruke o važnosti vakcina.

„Predsednik se na jedvite jade vakcinisao, i tek nedavno je pozvao građane da isto učine, što govori o odsustvu spremnosti političara da učine gest koji bi doprineo vakcinaciji“, ističe Mihailović. Na drugoj strani, on ističe i da ne može da razume one koji su čvrsti antivakseri. „Taj bezobrazluk ljudi koji odbijaju da se vakcinišu i tako spreče eventualno zaražavanje drugih jeste antiljudski čin. Sloboda opredeljenja ne može da bude takva da bude usmerena protiv drugih“, zaključuje Mihailović.