Već 14 godina traje neprestano silovanje Brankice Stanković prvenstveno od dela navijača Partizana, koji ne propuštaju priliku da ponove ono što je inaugurisano 2009. godine na fudbalskoj utakmici Partizan – Šahtjor. Pored drastičnih seksističkih uvreda i drugih povreda, poruka da će proći kao Slavko Ćuruvija, predstavljalo je najdirektniju pretnju.
Piše: Veran Matić
U različitim varijantama ta pretnja se pojavljuje s vremena na vreme, a da Brankica nema više ni policijsku zaštitu niti snažnu zaštitu same profesije.
Najgore u svemu tome je što je moguće da oni koji su sinoć pevali očigledno himnu dela navijača Partizana, verovatno i ne znaju o čemu se radi. A da je to i najopasnije. Da moguće i verovatne nasilne implikacije tog čina budu najstrašnije, kao u slučaju Slavka Ćuruvije.
Svi se pitamo danas kako je moguće da dete od 13 godina ubije drugu decu. Ili u onom drugom slučaju. To su kao nenajavljeni slučajevi.
U slučaju BS, sve je najavljeno, kao da se samo čeka egzekucija, a da preventiva ne postoji. Brankica je bila sedam godina pod policijskom zaštitom. Zbog jasnih pokazatelja, proisteklih pretnjama sa stadiona. Zatvorska kazna, nije imala ni jedan odvraćajući element, nije bilo permanentne društve osude najave zločina sa stadiona. I zbog toga imamo stalno ponavljanje te najave… Na svakih nekoliko meseci ili godina. I kao u slučajevima ubistava novinara, možemo konstatovati da svakim mesecom i svakom godinom, se smanjuje šansa da se uspešno reše slučajevi, ali isto tako da se uoči da je to i bila namera u istražnim radnjama.
Mogu da zamislim da je Brankica i danas nekim institucijama veliki teret. Njena privrženost profesionalnom novinarstvu, istraživačkom novinarstvu i da razmišljaju dokle više, šta nam to radi, ko je plaća da nam remeti „miran san“.
Entuzijazam koji je 2009. pretočen u fizičku zašitu novinarke BS videli smo samo u eventualnim fizičkim bedemima policajaca koji su je štitili. Nikada nismo mogli da vidimo političku i profesionalnu rešenost da se zaustave napadi na BS. Nikada. I danas se sama brine o svojoj zaštiti…
Kada je zbog pretnji i napada, nameravala da napusti novinarstvo, ohrabrio sam je stvarajući i mogućnosti da ojača tim i reši užasan problem sa pretnjama. I posle svega i sama je našla dovoljno snage da stvori novi iskorak i napravi informativno, edukativno, istraživačko dokumentarni kanal, koji se emituje na vodećim distributivnim mrežima. Jedina od brojnih TV kanala…
To je očigledno dalo novi impuls napadima na Brankicu Stanković, jer se veruje da ako nju slome, uspostaviće se i stereotip o tome da je polarizovana Srbija koja će samo stvarati međusobnu mržnju i netrpeljivost.
Bizarni su primeri koje živimo, bizarne paralele. Ali je modus očigledan: političko targetiranje, kroz nacionalne elektronske medije, uživo ili na neki drugi način, razrađivanje kroz tabloide koji su već i lično ostrašćeni i usmeravani ličnim i/ili političkim interesima, i onda imam rezultate na društvenim mrežama kroz multiplikovanje nekažnjive mržnje i pretnji, i na kraju na stadionima i sportskim halama nacionalne sramote, koju diktiraju huligani, kojima se predaju i vrhovi vlasti.
“Tzv. nezavisni novinari bivaju zaštićena kao retka vrsta u ovom društvu.” To je u Nacionalnom dnevniku TV Pink izrekao Dejan Vuk Stanković poredeći neuporedivo u priči o dvostrukim aršinima.
Dejanu Vuku Stankoviću su nedavno u beogradskom kafiću prišle tri osobe koje su ga, najpre lično uvredile, a potom mu se i unosile u lice. Jedan od njih mu je rekao: ‘Ćuti, da te ne bih prebio’, dok je drugi dobacio “da će nastradati” nakon čega je Stanković slučaj prijavio policiji i dao izjavu u PU Stari Grad. Tim povodom, ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić je na sednici republičke Skupštine izjavio da su privedene tri osobe zbog napada na Dejana Vuka Stankovića.
Da su nezavisni novinari zaštićena vrsta kao što nisu, neko iz vlasti bi se makar oglasio i nešto konkretno preduzeo povodom pretnji koje prethodnih godinu dana sa navijačkih tribina Partizana dobija Brankica Stanković. Ignorisanje nadležnih rezultiralo je zloupotrebom snimka (sa logom nekadašnje TV B 92) u Nacionalnom dnevniku TV Pink sa Partizanovog stadiona u kojem joj se pogrdno i preteći skandira uz bacanje i nabadanje lutke sa njenim imenom. O duplim aršinima dovoljno govori da je taj snimak na toj istoj televiziji već korišćen za besramnu relativizaciju zahteva za zaštitom Brankice Stanković.
Najgore od svega je što je ovakav instrumentalizovan prilog dao vetar u leđa da se sinoć u beogradskoj Areni deo Partizanovih navijača ponovo oglasi sa novim pretnjama upućenim Brankici Stanković i TV Insajder. I opet se ništa ne dešava iako postoje snimci poput onih iz kafića u Palmotićevoj na osnovu kojih su promptno privedeni svi koji su pretili Dejanu Vuku Stankoviću.
Možda je razlog i činjenica da TV Insajder iz nedelje u nedelju profesionalno prenosi događanja sa beogradskih ulica i proteste protiv nasilja. Nasilja kojem je konstantno izložena Brankica Stanković samo zbog toga što profesionalno radi svoj posao.
Treba biti iskren pa konstatovati da profesionalne solidarnosti sa Brankicom nikada nije bilo u dovoljnoj meri. Tešk razumljiv animozitet prema nekadašnjem B 92, Insajderu i Brankici doprineli su da se kolegijalno neuporedivo blaže reaguje u poređenju sa drugima koji su na udaru. Sada se dešava nešto slično. Kao da uvek prevagne ljubomora, zavist jer je Brankica sa ekipom Insajdera pionirka istraživačkog novinarstva koja je bila brža, gledanija, uticajnija kao deo nekadašnjeg B 92, samostalna produkcija ili kablovski TV kanal. Znam za taj osećaj o kojem na društvenim mrežama piše i Bojana Lekić dok većina ćuti.
O tom nedostatku solidarnosti sam nedavno pisao apostrofirajući slučaj Milana Pantića. Ovog vikenda navršava se dvadeset druga godina od njegovog ubistva. Neke lekcije se nikada ne nauče.
