Jedna država, a dve ekonomije

Dugo će se pamtiti ova generacija studenata, bez obzira koliko uspemo da ono što su oni hteli pretvorimo u stvarnost. Oni su svoje uradili mudro koliko se od mladosti ne očekuje. Na sreću, toliko su bili ubedljivi da su mnoge, koji mnogo više veruju nego što misle, bukvalno probudili. I svi zajedno dođoše do 52 i nešto odsto pobedničkih glasova.

Nažalost, u tome im je kolosalno pomogla stvarnost u kojoj živimo. Stvarnost začeta odavna, a za vremena ove vlasti samo učvršćena do neverovatnog. Naročito je velika pomoć prvog i faktički jedinog vladara poslednjih četrnaest godina. Poslednjih meseci, u velikom strahu od gubitka vlasti, toliko je izgubio kontrolu i nad sobom i nad situacijom, da je dovoljna većina shvatila da, em što nemamo institucije, više nemamo ni vođu, na što smo navikli. On je izgubio izbore a ne SNS. Ona ih, osim 2012. godine, nikad nije ni dobijala, a izbora je bilo napretek.

A sad o stvarnosti. Studenti su prvenstveno imali u vidu onu stranu stvarnosti od koje zavisi da li se država može smatrati uređenom ili funkcioniše po volji vladara. Ovde je, nadalje, uglavnom reč o drugoj stvarnosti. Ekonomskoj, koja se nažalost, po sudu i kompetentnijih od mene, bitno razlikuje od one što nam se svakodnevno prikazuje kao stvarno stanje. Reklo bi se, jedna država a dve ekonomije.

A evo šta sve možemo u statistici naći ili od državnih čelnika čuti. Nezaposlenost na donjoj granici, bruto domaći proizvod (BDP) utrostručen u odnosu na 2012. godinu, plate takođe, a ni penzije ne zaostaju mnogo. Devizne rezerve i preko potrebnih, uz to pune zlata, kurs dinara stabilan kao stena, javni dug skoro na svega 40 odsto ostvarenog BDP-a dok većina EU zemalja grca u dugovima blizu ili ravnim dostignutom BDP-u. Novih puteva više no za svo vreme od četrdeset pete do 2012. godine. Bolnica, škola, vrtića, takođe. Ove godine smo među vodećim u Evropi po ekonomskom rastu, a iduće godine možda i prvi, jer se u toj godini dešava Ekspo, kažu, ogromna razvojna šansa Srbije.

Dugoročno gledano, uspeh nove izvršne vlasti zavisi od toga koliko će shvatiti stvarno ekonomsko stanje i koja politika ga može promeniti i obezbediti održivu putanju ekonomskog razvoja. Ako se usredsredi na gole statističke podatke, bez čitanja između redova, mogla bi zaključiti – put je dobar, treba još samo brže. Greška dovoljna za skori gubitak vlasti.

Iza svakog tog uspeha stoji ili natprosečna inflacija ili skoro fiksni kurs dinara, visoko strano zaduživanje i visoke doznake iz inostranstva što diže deviznu ponudu i devizne rezerve, mnogo izgrađenog bez adekvatnog doprinosa budućem rastu, i da ne nabrajam. Međutim, ne treba trošiti reči na omalovažavanju postignutog. Ličili bi na prethodnu vlast. Prepoznajte gde smo slabi, takoreći ugroženi. To je nedovoljno sopstvenog radnog potencijala. Nedovoljno sopstvene hrane. Nedovoljno sopstvene energetike. Malo domaćih investicija, ne zbog nedostatka kapitala, već zbog nepoverenja u sistem. Sve bogom dano za polukolonijalni status.

Zamenite mnogo kilometara puteva u mnogo kilometara kanalizacionih cevi i postrojenja za prečišćavanje voda, bez obzira što se ne vide. Zna narod šta mu ovog trenutka više nedostaje za pristojan život. Često idem putem između dve Beogradske opštine, Voždovca i Barajeva. Lep put dug 12 kilometara, kuća do kuće, a ni s jedne strane ni trotoara ni kanalizacije.

Shvatimo treba nam razvoj ekonomije a ne samo njen rast. Jer bez kvalitativnog razvoja oličenog u većem učešću znanja, veće produktivnosti i inovacija, značajnijeg tehnološkog pomaka i dominacije domaćih investicija u izvozno orijentisane delatnosti nema ni održivog ekonomskog rasta. Visokog, pogotovo. Važeći model razvoja ima zabrinjavajuće malo tih sadržaja. Zakočimo infrastrukturne investicije osim baš neophodnih, ulažimo u obrazovanje i nauku. Stvarajmo sistem u kome će stečeno znanje biti najvažniji uslov i garant ličnog napredovanja i boljeg života.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Izvor: Danas rs. Foto: Danas rs.