Ekonomski rast se ne maže na ’leba

U javnom govoru ekonomski rast je sinonim za napredak. Ali šta nam podatak da je bruto domaći proizvod (BDP) porastao za, recimo, dva odsto govori o tome da li nam plata lakše pokriva kiriju, koliko čekamo lekarski pregled ili koliko moramo da štedimo za odmor? Ne bogznašta; između apstraktnog procenta i naših života stoji čitav svet društvenih odnosa.

I tu nema ničeg novog. Niti je problem što ekonomisti mere proizvodnju. Problem je kada merenje proizvodnje poistovetimo sa merenjem blagostanja ljudi i ostatka prirode. Kao mera vrednosti finalnih dobara i usluga proizvedenih za godinu dana, BDP je koristan pokazatelj privredne aktivnosti, ali malo govori o tome kako živimo, šta nam je dostupno i po koju cenu se proces proizvodnje odvija.

Zamislimo osobu koja svakodnevno brine o bolesnom roditelju. Taj neplaćeni rad ne ulazi u BDP, ali ako se za isti posao angažuje plaćeni negovatelj, onda se kao usluga uračunava. Iz prve u drugu situaciju potreba za negom se nije promenila, ali jeste način na koji je zadovoljena. Mada BDP nije besmislen, ne obuhvata sve aktivnosti važne za ljudski život.

Mada zvuči intuitivno, veza između ekonomskog rasta i zarada nije ni neposredna ni nužna. Dodatna vrednost koju privreda stvara može da se odrazi na veća primanja radnika, ali i na bonuse direktorima; može da se odrazi na proširenje zelenih javnih površina, ali i na agresivnu stanogradnju privatnika; može da se ispolji u povećanju novčane socijalne pomoći, a može i na subvencije stranom kapitalu koji krši radna prava. Ko će od ekonomskog rasta imati koristi, prevashodno je političko pitanje.

Veći BDP, dakle, ne donosi nužno veće plate. Čak i kad ih donosi, veći prosek zarade može prikriti izrazitu nejednakost bogatstva. Zato nam realne zarade mnogo više govore o kvalitetu života od puke veličine BDP-a. Ali ni one nisu dovoljne.

Životni standard je više od plate

Zamislimo dva domaćinstva sa istim mesečnim primanjima. Prvo domaćinstvo ima mesto u državnom vrtiću, pouzdan javni gradski prevoz i pristup zdravstvenoj zaštiti bez dugog čekanja. Drugo plaća privatni vrtić, mora da koristi automobil da bi ukućani stigli na posao i prinuđeno je da se leči privatno.

Iako su plate u oba slučaja iste, svakodnevni troškovi, raspoloživo vreme i osećaj sigurnosti prilično se razlikuju. To znači da država, kroz javna dobra i usluge, može znatno povećati kupovnu moć domaćinstava. Ta “socijalna” kupovna moć ukazuje na mogućnosti reprodukcije života koje ne zavise direktno od plate.

Dabome da javna dobra i usluge neko mora da plati. Ekonomski rast može olakšati njihovo finansiranje, a u siromašnim društvima povećanje proizvodnih kapaciteta je i neophodno. Međutim, ključne stvari ne zahtevaju visoke nivoe BDP-a.

Uzmimo za primer očekivani životni vek. Prema podacima Svetske banke, BDP po stanovniku je 2025. godine iznosio približno 90.000 dolara u SAD, 36.000 u Japanu i 20.000 u Kostariki. U isto vreme, očekivani životni vek bio je 79 godina u SAD, 81 godinu u Kostariki i čak 85 godina u Japanu. Dakle, zemlje sa daleko nižim BDP-om (po stanovniku) mogu ostvarivati bolje zdravstvene ishode. Kostarika je, osamdesetih godina, svoj očekivani životni vek i povećala, dok je realni BDP po stanovniku opadao.

Branioci bruto domaćeg proizvoda tvrde da je problem sa alternativnim pokazateljima to što ne uspevaju da samere međusobno nesamervljive stvari koje čine život. Šta o ekonomiji, onda, govori to što BDP u tome uspeva?

Slično važi i za pokazatelje obrazovanja. Finska je naširoko poznata po jednom od najboljih obrazovnh sistema u svetu, uprkos 40% manjem BDP-u po stanovniku nego što je američki. Ovakvih primera je puno.

Univerzalne javne usluge pritom ne moraju biti skuplje od tržišno organizovanih. Litar vode iz gradskog vodovoda je i do 500 puta jeftiniji od litra flaširane vode. Kada je reč o zdravstvu sistemu, prema podacima OECD-a ukupni zdravstveni rashodi po stanovniku su 2024. godine iznosili 5.300 dolara u Španiji, naspram 14.900 dolara u Americi. Uprkos tome, očekivani životni vek Španaca je skoro pet godina duži nego u SAD, gde dominira privatno, kartelizovano zdravstvo.

Ekonomija je društveni proces zadovoljavanja potreba koji uključuje ekstrakciju resursa, proizvodnju, logistiku, potrošnju i odbacivanje otpada. Otud se ekonomski rast pokazuje kao politički zgodan jer, fokusiranjem na proizvodnju, zamagljuje pitanja raspodele koristi i troškova te proizvodnje.

Podaci UN pokazuju da države mogu postići uspeh po brojnim pokazateljima – ne samo po zdravlju i obrazovanju već i po zaposlenosti, socijalnoj sigurnosti, kvalitetnoj ishrani, demokratiji i zadovoljstvu životom – već i sa prosečnim svetskim BDP-om po glavi stanovnika od oko 14.400 dolara. Srpski BDP po stanovniku premašuje 15.000 dolara. To ne znači da je visok – naprotiv, jer su iza nas samo Albanija, Bosna i Hercegovina, Moldavija i Ukrajina – već da kritična masa resursa već postoji. Ako i dalje raste, tim bolje.

Ključ je u preraspodeli

Ovo nam govori da, nakon određene tačke, veza između BDP-a i ljudskog blagostanja slabi. Da dalji ekonomski rast može i da šteti, pored ličnog iskustva pokazuje i “pokazatelj pravog napretka” (Genuine Progress Indi­cator, GPI) koji, kao i BDP, polazi od merenja izdataka za ličnu potrošnju, ali vrši korekciju za dohodne nejednakosti i socioprirodne troškove ekonomske aktivnosti. Analizom ovih podataka vidi se da, na svetskom nivou, GPI raste uporedo sa BDP-om sve do 1978. godine, kada se razilaze. To znači da društveni i ekološki troškovi mogu da ponište korist od ekonomskog rasta.

Šta onda zaista povećava dobrobit, ako ne dohodak? Jedno međunarodno istraživanje, sprovedeno na podacima iz 16 zapadnoevropskih zemalja, pokazalo je da društva sa snažnom socijalnom državom beleže najviše nivoe ljudskog zadovoljstva i sreće. To se odnosi na univerzalno zdravstvo, osiguranje za slučaj nezaposlenosti, penzije, plaćene odmore i bolovanja, pristupačno stanovanje, dostupnu negu i dovoljno visoke minimalne zarade (dakle, ne nulte).

Prosto je: kada ljudi žive u fer društvu u kome svi imaju jednak pristup zajedničkim dobrima, u kome ne moraju hronično da brinu o zadovoljenju osnovnih potreba – tada mogu da uživaju u životu.

Lako je reći, ali ko će tu socijalnu državu da plati? Na scenu bi, barem u izrazito nejednakim društvima, između ostalog trebalo da stupi progresivno oporezivanje zarada i bogatstva; njega, za razliku od Srbije, vrše sve razvijene zemlje Evropske unije.

Zato vest da je privreda porasla ne treba da bude kraj, nego početak razgovora. Jesu li porasle realne plate? Jesu li javne usluge dostupnije? Jesu li nejednakosti manje? Bez tih odgovora ćemo saznati nešto novo o ekonomiji, ali ništa o životu.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Izvor: Danas rs. Foto: Danas rs.