Dimitrije Cincar-Marković — srpski general i političar

novembra 1902. do 11. juna 1903, komandant Aktivne vojske, načelnik Glavnog generalštaba, načelnik komande Aktivne vojske, senator u tadašnjoj dvodomnoj skupštini, profesor istorije ratne veštine i strategije na Vojnoj akademiji. Kao najbliži saradnik kralja Milana Obrenovića od 1897. do 1900. dao značajan doprinos velikoj reformi, uvećanju i unapređenju vojske Kraljevine Srbije, što je omogućilo njene ratne uspehe u Balkanskim ratovima. Ubijen je u vojnom puču poznatijem kao majski prevrat 11. juna 1903. godine.

Porodica i poreklo

General Dimitrije Cincar-Marković rođen je 25. avgusta/ 6. septembra 1849. godine u Šapcu. Otac pukovnik Konstantin - Kosta Cincar-Marković, šabački okružni načelnik sin je Cincar-Marka Kostića (1777—1822), vojvode sokoskog i kneza šabačke Posavine, rodonačelnika Cincar-Markovića i usvojenik gospođe Tomanije Obrenović, kćerke lozničkog vojvode Antonija Bogićevića i žene gospodara Jevrema Obrenovića. Majka Neda Cincar-Marković, rođ.

Ranković (11. februar 1820 — 8/20. april 1873), rodom iz Kragujevca, kćerka je kapetana Stojana Rankovića, poznatog u vreme Prvog srpskog ustanka pod imenom vojvoda Stojan Aračlija.

Cincar-Markovići su porodično blisko vezani za Obrenoviće. Najužem krugu ove dinastije pripadali su u vreme vladavine kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra.

Dimitrije je dobio ime po Svetom Dimitriju, jer je krsna slava Cincar-Markovića Mitrovdan. Imao je starijeg brata pukovnika Marka Cincar-Markovića, komandanta žandarmerije Srbije i sestru Anku, udatu za Ivića, bivšeg austrougarskog oficira.

Deda generala Cincar-Markovića, vojvoda Cincar-Marko, rodom je iz Donje Belice kod Ohrida i Struge, odakle je poreklom i njegov brat od strica vojvoda Cincar-Janko, rodonačelnik Cincar-Jankovića.

Školovanje, boravak u Pruskoj, ađutant kneza Milana

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije završio je u Šapcu, a peti razred gimnazije u Beogradu.

U 7. klasu Artiljerijske škole i vojsku Srbije stupio je 21. oktobra 1865. godine. Petogodišnje školovanje na Artiljerijskoj školi završio je 13. januara 1870. godine, sa odličnim uspehom, kao šesti u rangu od četrnaest pitomaca. Proizveden je u konjičkog potporučnika i određen za vodnika konjičkog eskadrona Stajaće vojske.

Kao državni pitomac od 1872. do 1873. boravio je na vojnom usavršavanju u Pruskoj, gde je služio u konjici u 13. ulanskom puku i 1. hanoverskom puku.

Postavljen je ađutanta kneza Milana Obrenovića 24. februara 1874, da bi 13. aprila 1875. bio imenovan za komandira Gardijskog eskadrona.

Ispit za generalštabnog majora položio je 1885. kada je i preveden iz konjice u generalštabnu struku.

Srpsko-turski i rusko-turski ratovi 1876—1878.

U Prvom srpsko-turskom ratu 1876. učestvovao je kao kapetan 2. klase, ađutant i vršilac poslova generalštabnog oficira na službi u Braničevskoj brigadi 1. poziva Narodne vojske. Uoči rata Stajaća vojska je inkorporirana u Narodnu vojsku.

Učestvovao je u bitkama na Velikom Izvoru, kod Knjaževca, na Reavcima, Kurilovu i Šiljegovcu i više puta je odlikovan za hrabrost.

Po okončanju Prvog srpsko-turskog rata od 13. januara 1877. nalazi se na službi u Štabu Konjičke inspekcije. Od 13. aprila je kao kapetan 1. klase na dužnosti ađutanta Štaba Moravskog kora.

U Drugom srpsko-turskom bio je šef Štaba Moravske divizije.

Učestvuje u opsadi Niša i borbama kod turskog utvrđenja Samokovo.

Kretanje u službi

Od novembra 1878. komandir 3. eskadrona konjice Stajaće vojske, a od 13. novembra 1879. komandir 4. eskadrona konjice Stajaće vojske. Od 13. septembra 1880. ađutant komandanta Stajaće vojske, od 13. oktobra na službi u Vojnoistorijskom odeljenju Glavnog generalštaba. U konjičkog majora unapređen je 1. novembra 1882. godine. Od 27. februara 1883. komandir 1. eskadrona, a od 27. oktobra iste godine komandir 2. eskadrona konjice Stajaće vojske.

Od 1884. nalazi se na generalštabnoj dužnosti kao v. d. načelnik Štaba Šumadijske divizije. Iste godine, kao vojni izaslanik, prisustvovao je manevrima austrougarske vojske.

Pošto je februara 1885. položio ispit za generalštabnu struku 28. marta 1885. postavljen je za šefa Unutrašnjeg odseka Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba .

Srpsko-bugarski rat 1885. i generalštabna služba

U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine učestvovao je kao komandant 11. puka, mobilisanog iz Kragujevca i Šumadije. Ovaj puk je postigao zapažene uspehe 15. i 19. novembra 1885. na početku bitke na Slivnici. Postoje mišljenja da je bila greška vrhovne komande što, nakon postignutog uspeha, nije dopustila gonjenje neprijatelja.

Kasnije kad je došlo do povlačenja srpske vojske, učinjene su mnoge greške. Naređeno je da se zbog opšteg poraza i paničnog povlačenja pojedinih jedinica pronađu tzv. „prstaši“ i da se strelja svaki deseti. Pošto je to naređeno i za 11. puk, major Dimitrije Cincar-Marković je izašao pred svoj puk i odlučno se suprotstavio naređenju kralja Milana: „Veličanstvo, ako takav zahtev ne izvolite povući, onda streljajte prvo mene jer odgovornost za rad puka, a isto tako i za njegovo ljudstvo leži na njegovom komandantu.

Ja tvrdim da su moji vojnici uvek savesno vršili svoju dužnost“.

Po završetku rata postavljen je za v. d. Komandanta konjice stalnog kadra.

Od 13. septembra 1885, pored redovnih dužnosti, profesor je na Vojnoj akademiji, gde predaje istoriju ratne veštine i strategiju do 1893. godine.

U čin potpukovnika unapređen je 10. marta 1886. godine. Od februara 1889. komandovao je konjičkom brigadom. Od aprila 1890. vrši dužnost načelnika Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. U čin pukovnika unapređen je 13. novembra 1892. godine, a od 15. maja 1893. postavljen je na položaj komandanta Moravske divizijske oblasti.

Aktivna vojska i reforma vojske

Kralj Aleksandar Obrenović je 1897. odmah po ustanovljenju Aktivne vojske za komandanta Aktivne vojske postavio svog oca kralja Milana koji je, odmah po stupanju na dužnost započeo veliku reformu vojske. Kralj Milan je od kralja Aleksandra dobio neograničena ovlašćenja u vojsci.

U okviru reforme vojske i radu aktivne komande kralj Milan je razvio pešadijske pukove stalnog kadra, uvećao oficirski i uopšte starešinski kadar, obraćana je veća pažnja na vojna vežbanja i manevre, započelo je zidanje vojnih građevina, naročito velikih kasarni, znatno je poboljšano naoružanje vojske .

U sastav Aktivne komande inkorporiran je i Glavni generalštab .

Kralj Milan je imenovan za armijskog generala, čin koji do tada nije postojao u srpskoj vojsci.

Pukovnik Dimitrije Cincar-Marković postavljen je na položaj načelnika generalštaba Aktivne vojske 25. decembra 1897.

U čin generala unapređen je 18. decembra 1897.

Rukovodio je uspešnim velikim jesenjim manevrima u okolini Niša 1899. godine ., gde su prisutni vojni izaslanici velikih sila i drugih država dali izuzetno pohvalnu ocenu u pogledu materijalne spreme angažovanih trupnih jedinica i sposobnosti njihovih komandanata Ovi značajni manevri potvrdili su uspešnu primenu programa reforme oružanih snaga Srbije, koje je započeo kralj Milan uz pomoć Dimitrija Cincar-Markovića i drugih najistaknutijih predstavnika vojske.

Dana 3. marta 1900. imenovan je za počasnog ađutanta kralja Aleksandra Obrenovića.

Kralj Milan odlazi iz Srbije početkom juna 1900, a „u odsustvu ga u dužnosti komandanta Aktivne vojske“ zastupa načelnik štaba general Dimitrije Cincar-Marković .

Ženidba kralja Aleksandra i Drage Mašin

Zbog objavljivanja veridbe kralja Aleksandra bivšom dvorskom damom njegove majke Dragom Mašin 21. jula 1900, vlada Vladana Đorđevića je podnela ostavku, a kralj Milan odlučio je da se ne vraća u Srbiju.

Posle dugih neuspešnih konsultacija o novoj vladi, u napetoj atmosferi, 24. jula 1900. uveče kralj je pozvao u dvor generala Cincar-Markovića, koji se takođe suprotstavio njegovoj nameri da se oženi Dragom Mašin. Posle razgovora koji je trajao duboko u noć, Cincar-Marković se vratio kući, verujući da postoji mogućnost da kralj odustane od ženidbe. Međutim, sutradan oko 8 sati ujutro kralj Aleksandar je telefonom pozvao Cincar-Markovića i rekao mu: „Gospodine generale, recite dragička! Znate li šta je novo.

Ja sam ipak našao ljude koji će po mojoj želji sastaviti vladu i ako vi to ne htedoste učiniti“.

Prema zapisanim i objavljenim svedočanstvima Cincar-Markovićeve udovice dalje se ređaju sledeći događaji. U nameri da još na neki način pokuša da spreči ženidbu, Cincar-Marković, po koga dolaze kočija sa kalemegdanske tvrđave iz Aktivne komande, odmah odlazi kod poglavara Srpske pravoslavne crkve u Srbiji mitropolita Inokentija, koji mu je bio rođak i kum. Međutim, mitropolit sumnja u mogućnost odvraćanja kralja od ženidbe „jer se mnogo vole“ i s obzirom na podršku Rusije, pošto je ruski car pristao da bude kum.

Nakon toga, na svoju ruku general Cincar-Marković, tajno je iz Zemuna poslao telegram kralju Milanu sa pozivom da se vrati u Srbiju. Međutim, kralj Milan je odlučio da se više ne vraća u Srbiju.

Poznajući kraljevu prekost i strahujući da ne odluči da ga pritvori, kao što je pritvorio njegovog brata, general Cincar-Marković je, pošto su mu žena i kćerke bile na odmoru u banji Mehadiji, dao svom poslužitelju ključeve od pisaćeg stola i uputstva kako da postupi u slučaju da po kraljevoj naredbi bude lišen slobode.

Iako nije bio saglasan sa kraljevom ženidbom, Cincar-Marković, koji je bio zastupnik i v. d. komandanta Aktivne vojske nije bio penzionisan kao neki drugi oficiri., ali nije ni imenovan za komandanta Aktivne vojske. Nakon razrešenja kralja Milana za komandanta Aktivne vojske postavljen je general koji je javno podržao kraljevski par pred oficirskom korom

Iste godine imenovan je za načelnika Glavnog generalštaba, koji je tada izdvojen iz sastava Aktivne komande .

Od 1. septembra 1901. član je Višeg vojnog saveta.

Rukovodi jesenjim manevrima 1901. u okolini Uba.

Za komandanta Aktivne vojske imenovan 29. aprila 1902, što je bio najviši položaj u vojsci. Međutim, aktivna komanda nije više imala onaj uticaj koji je imala u vreme kralja Milana.

Predsednik ministarskog saveta (vlade) Srbije

General Dimitrije Cincar-Marković na molbu kralja Aleksandra Obrenovića obrazovao je vladu 20. novembra 1902. godine. Vlada je ukupno trajala samo 7 meseci, do majskog prevrata 11. juna.

O kraljevim razlozima za imenovanje generala za predsednika vlade, ostavio je svedočanstvo Vladimir Jovanović: „Zamerao je političkim partijama što se ne bore za ideje i načela, nego samo da bi se dograbile državne vlasti, pa je eksploatovanje za lične i koterijske interese i račune, a na štetu opšte stvari. Rekao je da želi da se jednom učini kraj takovom eksploatovanju državne vlasti, te da u toj želji namerava stvoriti jedan patriotski kabinet.

Na čelu tog kabineta bio bi jedan general, koji bi, kao dobar vojnik, bio nedostupan političnim intrigama, koje raspaljuju koterijske strasti, te stvaraju duhovnu anarhiju u državi, i stavljaju Srbiju izvan mogućnosti da vrši svoje kulturne zadatke, i odgovori svom narodnom pozivu.

Kralj Aleksandar je 1902 „čika-Miti“, kako ga je od detinjstva zvao, tada komandantu aktivne vojske i senatoru, ponudio mesto predsednika ministarskog saveta (Vlade). Prema svedočenju Živojina Mišića, Cincar-Marković je u početku mislio da će moći da odbije kraljevu ponudu. Cincar-Marković se sa Mišićem kladio u ručak da neće prihvatiti mesto predsednika Vlade, ali je, posle tri dana intenzivnih razgovora sa kraljem na kraju ipak prihvatio.

Da Cincar-Marković nije želeo da bude na čelnu nove vlade govori i Vladimir Jovanović, koji u novoj vladi nije hteo da prihvati mesto ministra finansija

Predsednik ministarskog saveta ostao je i u rekonstruisanom kabinetu od 7. aprila 1903. godine. Ministri u vladi bili su general Milovan Pavlović, ministar vojni, Velimir Todorović, rođak Cincar-Markovićev, ministar unutrašnjih poslova, Luka Lazarević, ministar prosvete, Sima Lozanić, ministar inostranih poslova, Ljuba Novaković, ministar narodne privrede, inače rođak Obrenovića, Pavle Denić, ministar građevina, Milovan Marinković, ministar finansija i Antonije Pantović ministar pravde.

Zanimljivo je da je od 3. maja, dakle uoči majskog prevrata za ministra prosvete došao Živan Živanović, zet vodećeg zaverenika među oficirima Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Komandant celokupne žandarmerije bio je Cincar-Markovićev brat, pukovnik Marko Cincar-Marković .

Poglavar crkve bio je rođak i kum Cincar-Markovića, mitropolit Inokentije.

Sa novim dvorskim lekarom dr Demostenom Nikolajevićem - Hadži bio je takođe u srodstvu.

Politička uverenja

Dimitrije Cincar-Marković bio je opredeljen za već utvrđene osnovne pravce državotvorne politike Kraljevine Srbije, koja je pretpostavljala jačanje države, a pogotovo vojske zbog potrebe oslobađanja još neoslobođenih srpskih krajeva, pre svega Kosova i Stare Srbije. Njegove planove i razrade operativnih aktivnosti, među kojima je, do kraja bio urađen nacrt operacija na jugu prema Kosovu, preuzeo je 1904. Radomir Putnik.

Cincar-Marković je 1902. bio uveren da je došlo pogodno vreme za napad na Tursku i oslobođenje južne ili Stare Srbije.

Blizak kralju Milanu i Obrenovićima od ranog detinjstva, osećao je, kao oficir, a i lično odgovornost pojačanu molbom kralja Milana koja je izrečena prilikom njihovog poslednjeg susreta, da se brine o njegovom sinu . Istinski lojalan vladaru i monarhiji, želeo je da učini sve što je potrebno da bi se spasla dinastija koja je tada imala samo kralja Aleksandra.

Bio je protivan kraljevoj ženidbi, ali nije zaoštrio sukob sa kraljem na način na koji su to učinili neki drugi oficiri Neki od oficira koji su se zamerili kraljici Dragi, zbog čega su bili penzionisani, kao što je bio slučaj generalštabnim pukovnikom Aleksandrom Mašinom, u takvu situaciju su došli zbog neoprezne i suvišne priče u društvu ljudi u koje nisu mogli biti sigurni da su im prijatelji. Cincar-Markovićev rođeni stariji brat pukovnik Marko Cincar-Marković, u to vreme komandant celokupne žandarmerije Srbije, zamerio se kraljici zato što je pisao pesme u kojima je ismevao Dragu Mašin.

Kralj Aleksandar je više puta, najmanje tri puta, od 1900. nagovarao Cincar-Markovića da obrazuje vladu. Cincar-Marković je prihvatio tek krajem 1902. godine, kada je kraljičin položaj bio ozbiljno uzdrman. Tada su okolnosti bile znatno drugačije nego 1900. kada se kralj ženio. Posle kraljičine lažne trudnoće i lekarske potvrde da ne može imati naslednika Aleksandar je „potpuno klonuo“ i davao znake da je počeo da se dvoumi .

Izgleda da je glavni i poslednji uslov za prihvatanje mesta predsednika vlade, bio da kralj pristane na rastavljanje, odnosno razvod sa kraljicom Dragom. Tako je Cincar-Marković bio inicijator poslednjeg pokušaja mirnog udaljenja kraljice Drage 1903. Svedočenju udovice Cincar-Markovića da je on imao načelan dogovor o rešenju pitanja kraljice i prestolonasleđa u vreme kada je prihvatio da obrazuje vladu, mogla bi u prilog da ide i činjenica da prilikom ranijih kraljevih nagovaranja da prihvati mesto predsednika vlade to nije učinio .

U svakom slučaju osmislio je plan za udaljenje kraljice iz Srbije i ubedio je kraljicu da otputuje na lečenje u poznatu banju Francensbad, koja se danas nalazi u Češkoj, na granici sa Austrijom.

Neposredni dogovori u pogledu vođenja državne politike i planovi vlade o rešenjima pitanja prestolonasleđa i sl, o kojima se posredno znalo, ostali su nepoznati i nedovoljno istraženi, jer su, između ostalog, skoro sve ključne ličnosti i svedoci poslednjih 7 meseci vladavine Obrenovića ubijeni 11. juna 1903. Za razliku od prethodnih vlada, niko nije ostavio memoare, niti je mogao kasnije da demantuje ili da potvrdi tuđe iskaze ili ocene istoričara. Nova epoha koja je nastupila 1903. godinom, potiskivala je interesovanje za prethodni period, čijem istraživanju nisu doprinosile ni žučne polemike u štampi o zavereničkom pitanju, niti borbe za vlast tajnih oficirskih udruženja, čiji se uticaj na politiku može pratiti sve do 1941. godine.

Osnovne karakteristike i program Cincar-Markovićeve vlade

Posle ostavke vlade Petra Velimirovića obrazovana je Cincar-Markovićeva vlada, koju je štampa odmah nazvala „generalska vlada“. Vlada je obrazovana od radikala, liberala i nestranačkih ličnosti. Po svom sklopu ličila je na ranije „neutralne vlade“ Svetomira Nikolajevića i Vladana Đorđevića, jer je i ona bila sastavljena od političara slabo vezanih za svoje stranke.

Političari koji su pristupali ličnom režimu kralja Aleksandra, odvajali su se od svojih dotadašnjih stranaka, gubeći tako vezu sa svojom stranačkom bazom. Sam kralj Aleksandar, u suštini, bio je sklon uvođenju samodržavlja po ugledu na Rusiju i u praksi je pokušavao da kroz demokratske institucije sprovedi svoju zamisao ličnog režima, jer za zvanično uvođenje samodržavlja nije imao dovoljno političke snage i podrške.

Između ostalog, zbog toga su mu bliski bili generali, među kojima su veoma retki slučajevi stranački angažovanih i za političke programe tadašnjih stranaka u Srbiji zainteresovanih ličnosti.

U programu vlade od 19. novembra predviđena je bila promena Ustava od 19. aprila 1901, kojom bi se ukinuo Senat odnosno dvodomna skupština. Pošto Senat nije bio nikada popularan kralj se nadao da će njegovim ukidanjem ostaviti dobar utisak na javno mnjenje. U stvari, kralj se lično razočarao u Senat, gde su njemu suprotstavljeni radikali ostvarili većinu, a doživotni senatori koje je kralj lično postavio pokazali su se neposlušnim.

U programu Cincar-Markovićeve vlade, osim povratka na Ustav iz 1888, bilo je i hitno donošenje zakona o činovnicima, sveštenicima (sa pravom na penziju), zakona o zemljoradničkom kreditu, o štampi i dr. Cincar-Marković je nameravao i da ukine dispozicioni fond, odnosno da ostanak fonda bude uslovljen redovnim izdavanjem priznanica na izuzeti novac sa tačno određenim ciljem utroška, kao i sa parlamentarnim nadzorom troškova u vreme kada su pogodne spoljnopolitičke prilike .

Pošto je vlada odmah odgodila zasedanje Skupštine, borba između nje i opozicije vođena je u štampi. Novinar Pera Todorović, bivši radikal, bio je glavni nosilac Cincar-Markovićeve politike pred javnim mnjenjem.

Makedonsko pitanje

Od svih pitanja spoljne politike Srbije najznačajnije bilo je Makedonsko pitanje. U Makedoniji bugarska propaganda nije bila samo borba za školu i crkvu, već je dobila i revolucionarni karakter, jer su spremane čete za podizanje ustanka.

Rusiji i Austrougarskoj, međutim, nije odgovaralo tada remećenje stanja na Balkanu i vršile su uticaj i na Srbiju i na Bugarsku da ne pokreće akcije u Turskoj.

Sprečavanje zajedničke srpsko-bugarske akcije protiv Turske, u vreme kada je Rusija, uoči rusko-japanskog rata, rešavala pitanja na Dalekom istoku, bio je i razlog iznenadne posete ruskom ministra inostranih dela grofa Vladimira Nikolajeviča Lam(b)sdorfa Srbiji februara 1903. Na sastanku u Nišu, odakle je Lamsdorf doputovao iz Sofije, prisustvovali su kralj Aleksandar, general Cincar-Marković, koji je doputovao iz Beograda i ruski ministar. Cincar-Marković je pokušavao na višečasovnom sastanku da uveri Lamsdorfa da je povoljan trenutak za napad na Tursku .

U iščekivanju mogućeg Makedonskog ustanka ubrzane su vojne pripreme. Pod Cincar-Markovićevom vladom naručena je jedna baterija brzometnih topova, 45 miliona patrona za puške, uz to 50.000 šinjela i 40.000 cokula.

Iako za vreme njegove vlade, zbog prijateljskih odnosa između Srbije i Turske i preporuke Rusije, još nije bile počela srpska četnička akcija u Makedoniji, njegova vlada pomagala je srpsko stanovništvo na jugu i to dobrim delom preko Goluba Janića, čija je žena Bosiljka Janić bila Cincar-Markovićeva rođaka. U Cincar-Markovićevoj kući okupljali su se predstavnici organizacija koje su pomagale srpsku akciju u Makedoniji, sa poverenicima sa juga, kao i sa izaslanicima arnautskog vođe Ise Boljetinca.