Uništa – selo u dve države

Selo Uništa pripada opštini Bosansko Grahovo u Bosni i Hercegovini, ali jedini put koji vodi do sela ide preko Republike Hrvatske, pa se u selo ne može bez neophodnih dozvola granične policije. Administrativne barijere dodatno otežavaju život preostalih petoro stanovnika u Uništima, ali i obnovu pravoslavnog hrama uništenog u šumskom požaru nakon poslednjeg rata.

Jedno selo, dve države, državna granica bez graničnog prelaza i put kojim se, uz posedovanje važećih biometrijskih putnih isprava, legalno može jedino iz Republike Hrvatske, ali i to uz neophodnu dozvolu od dve granične policije. Tu, na zapadnim padinama planine Dinare, nalazi se selo koje administrativno pripada opštini Bosansko Grahovo u Federaciji Bosne i Hercegovine, a kojem je pristup moguć jedino iz pravca Kijeva u Republici Hrvatskoj.

Da bi se stiglo do Bosanskog Grahova, opštinskog centra koji se nalazi s druge strane planine Dinare, potrebno je obići planinu, preći državnu granicu između BiH i Hrvatske i sve skupa preći 75 km. Da do Uništa nije lako doći i sami smo se uverili. U nameri da posetimo baku Boju Kovačević, koja u devedeset i drugoj godini živi sama u zaseoku Kovačevići, tražili smo propusnicu od policijske stanice u Kninu. U prvi mah ista nam nije odobrena, te smo je dobili iz drugog puta i to nakon slanja službenog zahteva za obilazak i snimanje sela. Pri dolasku u Uništa sačekala nas je policijska patrola i nakon provere ličnih dokumenata najzad smo mogli da posetimo mesto u kojem danas živi svega pet stalnih stanovnika. Da takva procedura otežava dolazak ne samo putnicima namernicima, već i malobrojnim stanovnicima ovoga kraja, ali i onima čije su rodne kuće ovde, a koje je život razasuo na sve strane, potvrdila nam je Marica Kuzmanić, rođena Uništanka, koja živi u Kninu. Maricu smo zatekli ispred njene rodne kuće gde, kako kaže, svako malo dolazi da odmori i dušu i telo, ali i da obiđe grobove svojih predaka.

– Ne može nam baš svako doći, ali ne možemo ni mi koji smo tu rođeni ako nas policija zaustavi bez propusnice. Evo, ja sam rođena u ovoj kući, imam dvojno državljanstvo, adresa mi se vodi na Uništima, i kada bih krenula da obiđem kuću i odem do groblja, znalo se dešavati da po sat vremena moram dokazivati gde sam i kojim povodom krenula. Sada je to možda malo ređe, ali se ranije redovno dešavalo. Najveći problem je bio kada smo kuće obnavljali, pa je dozvole trebalo pribavljati čak i za dovoz građevinskog materijala, majstore, gotovo za sve i svakoga, a to je ono što otežava život ionako malobrojnom stanovništvu koje ovde stalno boravi – pojašnjava Marica.

Bosni pripadaju, u Hrvatskoj žive

Planinske staze preko Dinare do Grahova gotovo su zarasle, jer put od dvadesetak kilometara do opštine kojoj pripadaju, više i nema ko da prepešači. Dvanaest kilometara do obližnjeg Kijeva, ipak je lakše prevazići. I ne samo to. I struja i vodovod u izgradnji, i doktor i trgovina, pa čak i pošta, sve je ovim ljudima vezano za Hrvatsku. Prednosti zbog dvojne pripadnosti je malo, izuzev dvojnog državljanstva koje svi imaju, ali je i ono najčešće samo dodatna prepreka kako zbog dolaska u selo, tako i zbog rešavanja imovinsko pravnih pitanja, obnove kuća, plaćanja režija pa čak i dovoza građevinskog materijala.

– Zbog administrativne pripadnosti Bosanskom Grahovu mi smo lične karte išli da pravimo tamo u opštini. Potom bi, zbog zaposlenja ili ostvarivanja nekih drugih prava, morali prijavljivati prebivališta na drugoj adresi ovde kako bi izvadili i hrvatske lične karte. Struja nam dolazi iz Hrvatske, voda isto, trgovina nam dolazi iz Hrvatske, i pošta i doktor su u Sinju ili Kninu, signal za telefon i televiziju, pa čak i sveštenici, bukvalno sve što nam treba dolazi iz Hrvatske. Eto, jedan od većih problema je bila pretplata za televiziju. Iz Grahova kažu da treba platiti njima, dok ovde kažu da pretplata ide za Hrvatsku televiziju, a takvih situacija je bilo mnogo – priča Marica.

Nekada stočarski kraj, danas pustinja

Selo je to ničije i svačije, rekli bi ovdašnji stanovnici kojih je, od nekadašnjih tri ili četiri stotine, danas ostalo svega petoro. I ne čudi što je tako, jer u porušene domove uputili su se samo najodvažniji, navikli na mukotrpan rad i težak život. Iako ime suprotno nagoveštava, Uništa nekada nisu bila ništa, već selo u kojem se radilo mnogo, ali lepo i pošteno živelo uglavnom od stočarstva. Na hiljade grla stoke, iz svih krajeva Dalmacije, ali i sa one strane Dinare, leti bi čuvali ovdašnji meštani. Od tog posla dobro se zarađivalo, pravio nadaleko čuveni sir iz mešine, kuće bile pune čeljadi a domaćih proizvoda uvek u izobilju. Niko to ne zna bolje od Boje Kovačević koja, iako je prevalila devetu deceniju života, još uvek junački gazi obraslim stazama Uništa.

– Na hiljade ovaca je leti bilo ovde. Pre Đurđevdana bi ljudi iz čitave Dalmacije dogonili svoje blago na ispašu u Uništa. Čuvali smo ovce, krave, volove iz Bosne, konje, svinje gojili, lekovite trave brali po Dinari i prodavali. Svako je imao svoju torinu za ovce. Odgajali janjce i prodavali, ovce muzli i pravili sir iz mešine. Nije boljeg sira bilo što odavde, i koliko god ga napravili nikada nije bilo dosta. Kad dođu žege ovce bi izgonili gore u planinu, a polje se kosilo za letinu. Bilo je žita, kukuruza za čitavu godinu. Kuće pune čeljadi, dece. Nas je bilo šest ćerki, i svaka je sve seoske poslove znala. Puno se radilo, ali smo zato i svega imali. Eto, kad dođe ovaj nesrećni rat i ljudi odoše, i tada su kuće ostale pune svega – priseća se Boja tih vremena.

Ali pre svega bilo je sloge. Zajedno su živeli i Srbi i Hrvati, o istom se poslu bavili, međusobno ženili, udavali i kumstva stvarali. Danas ni toga više nema. Srpkinja Boja sama je u zaseoku Kovačevići godinama, od Utržena se niko vratio nije kao ni od Maljkovića, Petkovića, dok je od Hrvata Grizelja, Galiota i Samardžija, svega njih četvoro u selu.

– Sve se to dobro slagalo i zajedno radilo. Pomagali ljudi jedni drugima i nikome nije bilo tesno ni malo. Međusobno se ženili i udavali. Trinaest Srpkinja se udalo za Hrvate, još više se Hrvatica udalo za Srbe, i to niko nije gledao. Zajedno smo slave slavili, međusobno kumovali, nije bilo nikakvih nesretluka među narodom, sve do ovog poslednjeg što nas je sve zadesilo. A sada ni ljudi ni blaga, kuće srušene a selo pusto. Neki su od muke pocrkali, pravo da vam kažem, jer nisu mogli podneti da su bez svega ostali. Tamo gde su otišli vazda ih gledali kao strance, ovde se nisu imali gde vratiti, i narod se od žalosti i razbolevao i umirao. Ne bih ni ja ove godine dočekala da se nisam vratila kući svojoj. Već godinama sam sama u zaseoku, moji najbliži pomreše, ali meni nigde ne može biti kao ovde. Imam svoju penzijicu, još o sebi mogu brinuti, baštu i dalje radim koliko mogu i u dom neću. Starije čeljade je svakom na smetnji, to da znate, a moja kuća je moja sloboda i tu imam sve što mi treba – mudro zbori Boja kojoj ni najbolji govornici ne bi mogli lako „na crtu stati“.

Uništa su zbog pogodnog terena i klime, u preratnom periodu, bila određena i kao mesto za treninge sportskih klubova. Imala su svoj Dom kulture, knjižaru, turistički potencijal u vidu smeštaja za turiste. I taman kada su trebala zaživeti nekim drugačijim životom, život u njima se gotovo sasvim ugasio, pa danas svega toga više nema ni u naznakama. Domaćeg stanovništva nema, ali turisti od planinarenja po ovoj Bogom danoj prirodi nisu odustali. Njih se najčešće može sresti kako obilaze staze sada već Parka prirode Dinara čiji vrh u tom delu iznosi 1806 metara nadmorske visine, beru šparoge i traže smrčke daleko od civilizacije i bilo kakvog vida zagađenja.

Dve crkve i jedno groblјe za sve

O specifičnosti sela Uništa mogla bi posvedočiti i dva hrama, novoizgrađeni katolički, i još uvek u ruševini pravoslavni, ali i jedno groblje za sve upokojene. Inicijativa da i pravoslavna crkva dobije bar svoje krovište, postoji već nekoliko godina unazad, ali je sredstava za to, kao po običaju, i ovde nedovoljno.

– Pravoslavni hram u Uništima posvećen je Svetoj Trojici. Nažalost, malo je sačuvanih podataka koji mogu preciznije posvedočiti o godini izgradnje hrama. Ono što znamo jeste da je crkva izgorela u šumskom požaru koji je zahvatio ovaj kraj 2001- 2002. godine, i do dana današnjeg ostala je u takvom stanju, bez krova. Inicijativu za obnovu pokrenuli su ljudi koji su poreklom iz ovih krajeva, ali smo sa prikupljanjem sredstava stali negde na pola i nismo se mogli upustiti u taj proces obnove. Od toga nismo odustali i nećemo, i nadamo se da ćemo u dogledno vreme obezbediti finansije da makar stavimo krov i stolariju na hram, kako ne bi još više propadao. U porti hrama nalazi se i groblje u koje su sahranjivani pravoslavni žitelji iz ovog kraja, ali su vremenom i katolici ovde počeli da se sahranjuju. Iako teritorijalno pripada Bosni, pravoslavni hram u Uništima nalazi se u sklopu Eparhije dalmatinske i sveštenik dolazi iz Vrlike. Liturgija se služi uglavnom na dan hramovne slave, tada se najviše ljudi okupi ovde i za sve njih smo dužni pribaviti tu kolektivnu propusnicu za dolazak, makar na taj dan – objašnjava nam nadležni sveštenik, paroh vrlički Lazar Prijić.

Da će ipak doživeti krov na svom hramu još uvek se nada i Boja pa da u miru, kako kaže, može na put svojima. Od svoje kuće i svakog pedlja ove zemlje koju je devet decenija gazila više nigde ne može niti hoće.

– Nema pedlja ove planine koji nisam prepešačila u ovo svojih godina. Svaki kamen, svaku među, lokvu i svako drvo tu poznajem. Kada nemam s kim progovoriti, uzmem štap u ruke i prošetam do groblja. Tu su moji, a tu sam i sebi za života mesto napravila, pa kad zeman dođe da se niko drugi o tome ne stara. Volela bih još dočekati krov na ovoj našoj crkvi, pa da me odavde iznesu kako dolikuje. Teško mi je gledati ovu pustinju, srušene kuće i zarasle ulice, ali znam da je tako određeno i da se čovek ne sme predati, da opstati mora i kad mu je najteže, kao ona hajdučica pod Dinarom što svemu odoleva – mudro zbori naša sagovornica od koje bi se što-šta još moglo i čuti i pametnog naučiti.

I samo da je malo više takvih, da je više onih koji razmišljaju, rade, i reči svojim delima svedoče kao Boja, možda ni onaj put ka selu ne bi vodio ni u šta, već u bar malo životnije selo Uništa.

autor: Vaska Radulović