Славиша Батко Милачић: Албански шовинизам у Црној Гори

Албански шовинизам у Црној Гори

У недељу 8. јула грађани Црне Горе су имали прилику да свједоче још једном инциденту, то јест отвореној провокацији радикалних албанских елемената у Црној Гори. И ако се на празник рођења Св. Јована Крститеља Литургија у Свачу служи традиционално, албански шовинисти су ове године имали другачије планове.

Око десетак Албанаца је блокирало прилаз Митрополиту Амфилохију, монаштву и вјерном народу. Вођа те групе је био Хаџија Сулејмани, одборник улцињске скупштине и члан Демократске партије Албанаца. Сулејмани је свој срамни поступак покушао да објасни изговором да црква није православна, и да он као муслиман и представник општине Улцињ, не дозвољава приступ цркви. На питање Митрополита Амфилохија да ли знају да је то престони град Св. Јована Владимира, којег славе и Албанци, да ли знају да цркве нису ни ,,наше“ ни ,,ваше“ већ Божије, да не отимамо ником ништа, већ чувамо што смо већ имали и традиционално одржавали, Албанци нису имали одговор.

Све постаје много јасније када се види споменик који су Албанци поставили 2005. године у облику спомен плоче, на којој пише следеће: ,,У име наших предака Илира који основаше овај древни град Свач као заоставштину наше албанске културе…“ Другим ријечима, тада су Албанци обиљежили своју територију а сада полако почињу насилним средствима да је “бране“.  Захваљујући полицији, Митрополит је са вјерним народом дошао до храма али му није дозвољено да Литургију одржи у храму, па је зато одржана испред храма. На крају све је упркос великим тензијама, прошло мирно.

Историја је јасна по питању Свача. Град Свач није ни данас нити је икад био град Илира, а поготово не Албанаца. Министарство културе Црне Горе је 2012. године почело да истржује Свач. Истраживачки тим мр Младена Загарчанина је открио српску и ромејску грнчарију у истом слоју, што јасно показује вјековно присуство Срба на том подручју. Стефан Немања, српски жупан је 1183. године присајединио Свач Рашкој. Када су монголске хорде 1242. године покориле и срушиле град, обновила га је српска краљица Јелена, жена краља Уроша, која је живјела тада у Улцињу. За архитектонску декорацију и фрескописање довела је сликаре и мајсторе из Рашке. У граду се и данас виде остаци цркве Св. Јована, на којој још увијек пише да је изграђена 1300. године, као и црква Св. Марије. Град Свач су 1571. године потпуно разорили Турци. Међутим, оно што је важно напоменути а што се прећуткује у јавности, јесте да су заједно са Турцима у уништењу Свача учешће узели и Албанци, и не само као регуларна војска већ и као башибозуци. Тако смо данас дошли у једну сулуду ситуацију да народ који је рушио Свач, а то су Албанци, присваја тај град. Али за Албанце је то нормално, јер они присвајају и туђу историју, пре свега српску. Јер кад један народ нема своју историју, на Балкану, он нажалост покушава да краде туђу. У својој докторској дисертацији “Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације“, бугарска историчарка Теодора Толева, која је истраживала Бечки империјални архив, пише:

“После детаљног проучавања архива можемо тврдити да на почетку 20. вијека албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају везе међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити да се људи готово не разумију. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијент писмености не прелази чак ни два одсто. Становништво припада трима вјероисповјестима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују  солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осјећања. Према томе, почетком 20. вијека не постоји албанска нација“. Толева је такође примијетила да:

“У тренутку када Беч доноси одлуку да спроведе нови план за Албанију, постоји двадесетак различитих транскрипција албанских дијалеката. Три су основна: један користи арапска слова, други ћирилична, трећи латинична.“ Званични Беч је, такође, пресудно утицао и на унификацију албанског језика. Писмо које Албанци и данас користе прихваћено је на конгресу у Битољу 1908. године. Пресудну улогу је одиграо аустроугарски конзул Карл. Граматика, књижевне књиге, историјске књиге, све је штампано у Бечу. Промовисање албанског језика је вршено на сваком кораку. Разлог зашто је Аустроугарска све ово радила je Србиja, кoja je тада била главни непријатељ Аустроугарске. Преко стварања албанске нације, Аустроугарска је жељела да ослаби Србију. И успјела је.

Данас су улогу Аустроугарске преузели САД-е и Велика Британија. У складу са тим, Албанци и њихови политички представници се сваким даном понашају све дрскије. Актуелна црногорска власт, не ради ништа да Албанце, то јест њихове политичке представнике приведе познанију права. И док се Србима у Црну Гору строго забрањује истицање српских застава, Албанци свуда истичу државне заставе Албаније. Албанци сваким даном све јасније показују да је за њих Велика Албанија једино што би задовољило њихове националне интересе. Недавни догађај који се десио у Свачу је нешто што смо раније, по истом обрасцу, могли да видимо на Космету и у Македонији, и знамо како је сада тамо. Зато, сада, док је још ватра слаба треба је угасити, у супротном, великоалбанска ватра може прогутати и Улцињ али и друге дјелове Црне Горе.

специјално за „РОД“

Славиша Батко Милачић