Географски положај Шапца утицао је да град на левој обали Саве буде на раскрсници трговине и збивања, месту где се укрштају сувоземни и речни путеви који повезују велика привредна подручја и значајна тржишта. Први помен о панађуру је из 14. века, у Раваничкој повељи кнеза Лазара, којом он даје нека села Мачве и Битве манастиру Раваници и у којој се помињу приходи који се дају том манастиру од панађура.
Још од средњег века, а нарочито од времена Првог српског устанка, развијала се трговина. Између 1533. и 1548. године године промет се обављао на шабачком тргу и на шабачкој скели, који као место вашара и панађура опстају и за време турске власти.
У Србији је било две врсте вашара – марвени, где се продавала стока и домаћи производи као у Тополику, код Шапца, и обични, где су се продавали домаћи, па и страни, занатлијски и други производи, као у Лозници, Ваљеву, Ћуприји, Пожеги, Ивањици, Зајечару. Марвени су трајали краће, само три дана, у односу на ове друге који су трајали пет дана.
Половином 19. века погранични положај Шапца према Аустрији и Турској омогућио је шабачким трговцима пословне везе, не само са залеђем, већ и са Бечом, Пештом и Трстом. Панађури у Србији први пут су законски установљени Уредбом о држању панађура од 13. јула 1839. године. Тада су уведени нови и потврђени стари панађури у 17 места, између осталих и вашар на Ђурђевдан на Тополику, пољани преко пута фабрике „Зорка“.
„То је углавном био сточни вашар, али је доношена и друга роба, на пример оружје (пушке и сл.)” – наводи се у трећем тому капиталног дела “Шабац у прошлости”.
Приход са вашара, тзв. панађурски приход, утврђен је тек 1835. године. Таксу на самом вашару наплаћивали су чиновници које је Начелство изаслало. Они су били смештени на средини вашара, и као тзв. комесари вашара, наплаћивали таксу и регулисали рад. Према евиденцији, највећи приход су донели вашари у 1836 – 51.200 гроша.
Временом су се и на вашару у Топлику почели продавати инострани производи, што је ометало продају домаћих, тако да се Општински одбор за трговину морао умешати и забранити продају иностраних производа. Забрана је имала само краткотрајно дејство, јер се временом почело доносити све више иностране робе. Међутим, приходи су били све мањи што је довело до увођења Закона о панађурима 1859. године у ком се, као критеријум за одржавање, тражило да приходу буду двоструко већи од расхода.
Највећи приход достигнут је 1867. године, а цене на Шабачком вашару биле су више него на пијацама и трговинама широм Србије. То би значило да је вашар био посећен, упркос тој нелогичности у ценама. Посетиоци из околних села и градова долазили су да би видели шта се нуди на шабачким вашарима. А славио се ђурђевдански од 6. до 8. маја, и петровдански од 12. до 14. јула.
С друге стране, и Шапчани су били љубитељи ових великих сајмова, па су посећивали и друге вашаре, у Осијеку, Шопроњу и Пешти.
Почетком 20. века уведен је и вашар за Малу Госпојину, који је одржаван на Михаиловцу, тада хиподрому Дриносавског кола јахача “Кнез Михаило”. Традицију обележавања Мале Госпојине у град је донело становништво са села. После Првог светског рата изостављена су прва два вашара и остао је само вашар посвећен Рођењу Пресвете Богородице, на Малу Госпојину, који се празновао од 21. до 23. септембра.
Пре више од пола века на улицама Шапца на дамама могла се видети лепа марама, сукња, прегача, кошуља а понекад и јелек – део народне ношње. Све је било производ домаће радиности, а шнајдерке су из главе избацивале моделе. Опанци су се подразумевали за свечане прилике. Та прилика била је вашар, место где је требало да се буде виђен и запажен. За ту свечаност шила се нова гардероба јер је то било место упознавања и одабир прилике за женидбу и удају. Сукње су биле испод колена, а кошуље са високим копчањем. Преко кошуље облачили су се џемпери или сакои.
Стари Шапчани никада нису одлазили на Малогоспојински вашар први дан, већ су вече уочи Мале Госпојине своје породице изводили у кафане на вечере или тамо склапали важне трговачке послове. Век касније све се променило. Шабачки вашар је постао забавни парк, трговина свим и свачим на отвореном, туристичка манифестација, друштвени феномен и препознатљиво обележје града. На њега долазе и господа и госпође по неколико пута дневно, и тако десетак дана. За то време градске улице и кафићи су празни.
