[ad_1]
Ako si TI morao da odeš da bismo MI nešto shvatili i nečega se setili, onda je to previsoka cena, najveća moguća! Cena koja obavezuje na mnogo toga u bližoj i daljoj budućnosti!
U utorak 6. juna na Adi Ciganliji se dogodila nesreća kada su se dvojica šesnaestogodišnjih tinejdžera utopili u jezeru. Jedan se tokom kupanja zapetljao u žilavo podvodno bilje, a njegov drug Milan Stevanović, učenik Saobraćajno-tehničke škole, spustio se u vodu da ga spase, ali ga je ovaj u panici povukao sa sobom u smrt. Prenosimo oproštajni govor Svetislava Pušonjića, Milanovog profesora srpskog, koji je pročitao na dan sahrane.
Tek što smo se pribrali nakon niza tragičnih događaja kojima nas je dočekalo ovo „zlo proleće“ (kako glasi naslov jednog domaćeg romana), presekla nas je vest i o tvom neočekivanom odlasku. I kiša koja je skoro bez prestanka padala tokom proteklih dana i nedelja kao da je nagoveštavala dolazak nečega strašnog, kao da su i nebesa plakala zbog tragedije koja je tek trebalo da se desi i koja nas je sve zatekla i prenerazila.
Samo što smo zaključili ocene u tvom odeljenju, poželevši i tebi i drugovima sve najbolje preko leta, a za tebe se leto završilo pre nego je i počelo. Još mi je u svesti smeh s kojim si istrčao iz učionice s drugovima, jer ste svi bili razdragani što je nastavi najzad došao kraj, a tebe eto odjednom više nema. Da li je moguće da je ljudska egzistencija baš toliko krhka i da se ona može okončati tek tako, i to na samim svojim počecima? Zbog obične nepažnje, u trenucima dobrog raspoloženja i mladalačke veselosti zbog kraja nastave? Da li bi među ljudima bilo toliko gordosti, mržnje, sujete da smo te krhkosti više svesni, da li bi bilo toliko opačina koje su današnji život učinile nepodnošljivim, s takvom koncentracijom zla koja se gotovo fizički oseća, a što po nekoj suludoj i nerazumljivoj logici uzima danak najpre u dušama bezazlenih i nevinih, takvih poput Milana? „Prepuniste mešinu grijeha“ poručio je davnih dana Njegoš sunarodnicima koji su se odrekli svih svojih vrednosti i svetinja, a kada se to dogodi, kada se pogaze iskonske vrednosti u društvu, kada se one trampe za neke iluzorne ovozemaljske ciljeve, kada ljudska priroda padne ispod svakog nivoa, poremeti se neka kosmička ravnoteža i zlo se obrušava baš tamo gde to niko ne očekuje, na one koji to ničim ne zaslužuju. Niko nije mogao pomisliti da će pored nesrećnih đaka iz „Ribnikara“ i tinejdžera iz Mladenovca, taj strašni izbor za kratko vreme pasti i na tebe i tvog druga, zbog koga si se žrtvovao. I ne možemo da se tim povodom ne pitamo: Kakva to zla sila uzima danak u nevinoj mladosti i čime smo toliko zlo prizvali? Da li je to opomena pred neka iskušenja koja tek dolaze, ukoliko se ne dozovemo sebi i ne vratimo sa očigledne stranputice?
A koliko si ti Milane bio poštena i čista duša, to znaju tvoji bližnji, znaju tvoji drugovi iz razreda, znamo svi mi koji smo ti predavali. Pamtićemo te kao jednostavnog i skromnog momka koji je voleo da se šali i smeje sa drugovima, ali nikada nijednog nije vređao i ponižavao, jer je isuviše poštovao ljude da bi to činio. Pamtićemo te kao momka u kome nije bilo ni trunke zlobe, gordosti, uobraženosti, niti je sebe stavljao iznad drugih već uvek druge iznad sebe. Momka čiji je lik u ovom ludom i neurotičnom vremenu zračio nekom prirodnom dobrotom i smirenošću. Momka koji nije podlegao potrošačkoj filozofiji, niti se zanosio praznim snovima o životu bez mnogo rada a sa puno para, već je bio sasvim zadovoljan strukom lakirera koju je učio i željom da po okončanju škole radi sa ocem u njegovoj radionici, o čemu smo ponekad pričali na časovima. Biti zadovoljan onim što imaš, truditi se i sticati polako, strpljivo i bez megalomanskih apetita – „u znoju lica svog“ kako se kaže u Starom zavetu – to i jeste srž životne mudrosti koju smo svi nekako olako zaboravili, a ti si je Milane razumevao uprkos svojoj mladosti. Kad se sve ovo uzme u obzir, postavlja se pitanje: Da li smo mi koji smo ti predavali bili učitelji tebi, ili si ti celom svojom pojavom i ponašanjem bio učitelj nama.
Rodio si se i stasavao u vremenu ne baš srećnom za mladog čoveka, prepunom svakojakih iskušenja i loših uticaja sa televizije, interneta, ulice, koji su mnoge tvoje vršnjake nažalost odveli na stranputicu. Ali ti si svemu tome odoleo sa snagom karaktera neočekivanom za maloletnog tinejdžera, sa čistim srcem i drugim izvanrednim osobinama koje naše vreme odavno ne poznaje. Sećam se koliko sam se začudio tvom poštenju kada je negde u martu tvoje odeljenje otišlo sa poslednjeg časa, jer se igrao neki važan derbi pa im se žurilo kući pred ekrane, a samo ti si me sačekao pred učionicom, iako si se za utakmicu zanimao ništa manje od drugova. „Pa što nisi i ti otišao?“ pitao sam te tada pola u šali pola u zbilji, jer ti uopšte ne bih zamerio da si učinio što i ostali, a ti se samo osmehnuo slegnuvši ramenima. A nisi otišao iz urođenog poštovanja, do koga si držao više nego do sopstvenih želja. Nisi otišao jer ti nije bilo u prirodi da bilo koga izneveriš, iako si živeo podalje od grada i do škole i nazad si putovao više od dva sata.
Iz istog tog osećanja ti si skočio i u vodu da spaseš prijatelja, čime si sebe poslao u nepovrat. Svi bi mi voleli da to nisi učinio, jer drugu ionako nisi mogao pomoći, ali pošto ipak jesi, ne možemo da prema tome ne osećamo najveće moguće poštovanje. I kad se odlučimo na žrtvu za drugog, mi to činimo samo ako nas ne košta mnogo. Ne usuđujemo se ni na kakvo dobro, dok se ne preračunamo hoćemo li od toga imati lične koristi, da li nas to može koštati novca, komfora, društvenog statusa, hoćemo li se zameriti nekome od uticaja, nekome od koga zavisimo. Ti se Milane nisi preračunavao, nisi vagao i kalkulisao, ti si drugome potrčao u pomoć ne plašeći se čak ni za sopstveni život, kamoli za nešto manje od toga. I time si se uvrstio u red najvećih ljudi. A imalo ti je po kome i doći, jer nam je tvoja razredna prenela reči tvoga oca, izgovorene uprkos najvećem bolu koji može doživeti roditelj: „I ja bih isto učinio na njegovom mestu“.
Svojim hrabrim činom i nesebičnom žrtvom ti si postao zagonetka s kojom ćemo se mučiti od sada pa nadalje, kao da je neka viša sila baš to i htela. Kroz tvoju žrtvu kao da nam sami Bog nešto poručuje, a to je da se ne možemo nadati nikakvom dobru i nikakvoj sreći na duže staze ako ostanemo samoživi, sebični, gramzivi, kakvi uglavnom jesmo. Ne mogu se očekivati mir i radost u sopstvenom životu bez skromnosti i jednostavnosti koju je pokazivao Milan. Ne može se očekivati poštovanje drugih bez poštovanja prema drugima, kakvo je pokazivao Milan. Ne može se odoleti nijednom ovozemaljskom zlu, bez spremnosti na žrtvu koju je pokazao Milan.
A sve te bitne istine, ma kako u osnovi jednostavne, plaćaju se skupo kad se zaborave ili odbace. Ako si TI morao da odeš da bismo MI nešto shvatili i nečega se setili, onda je to previsoka cena, najveća moguća! Cena koja obavezuje na mnogo toga u bližoj i daljoj budućnosti!
U ime profesora i učenika Saobraćajno-tehničke škole, primi dragi Milane naš poslednji pozdrav! Neka Gospod blagoslovi tvoju dušu i podari joj rajsko naselje.
Večna ti slava i hvala!
autor:Svetislav Pušonjić
[ad_2]
Source link
