Погром над Србима на КиМ – 19 година срамоте „демократског“ света.
Историја Срба је дуга и велика прича о слави нашег Рода, али и тешким тренуцима које је народ ипак преживео и преживљава свакодневно. Покрет „РОД“ опомиње домаћу и страну јавност на жалосну чињеницу поводом годишњице мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији из 2004. године и износи објективне историјске чињенице којих све заинтересоване стране морају бити свесне, како данас, тако и у будућности.
Бранили смо хришћанску Европу на Видовдан 1389.године од Османлија и милитантног ислама остајући све до почетка 19 .века препрека њиховом надирању ка западној Европи. Уз помоћ српских елита ван Турске, 1804. године Србија је уз подршку Русије на војном плану пољу високе дипломатије започела процес стицања своје државне самосталности. Земља је тада убрзано почела хватати корак са најразвијенијим народима и државама тога времена. Српско име изговарало се са поштовањем у свим европским престоницама, док су остали угњетени балкански народи видели су у нама пример на који се треба угледати у борби за националну слободу, културни идентитет и економски просперитет. Током великих светских ратова Србија је безусловно стајала на страни правде борећи се против свих облика тираније. Проливали смо крв у два светска рата раме уз раме са својим руским, британским, француским и америчким савезницима. Бранећи сопствену слободу и независност несебично смо ослобађали и нама блиске народе који нису били у могућности да се сами ослободе. Милионске жртве које је дао српски народ у светским ратовима за Југославију показале су се трагичном грешком наших владајућих структура.
Крајем 20.века, субверзивним деловањем унутрашњих непријатеља Југославије и Србије разбијена је и последња јужнословенска заједница. Ових драматичних догађаја не би било да словеначки, хрватски, муслимански и албански сепаратисти нису имали помоћ из иностранства. Моћне западне силе на челу са САД отворено су се сврстале уз српске непријатеље. Медијска сатанизација Срба, материјална помоћ сецесионистима, економска блокада нашег привредног система и директна војна помоћ током југословенског грађанског рата српским непријатељима запањила је цео српски народ. На несрећу, ово се може видети и данас у сукобу против Русије. Наши савезници из светских ратова стали су у борбену линију са онима који су у претходним ратовима били на супротним странама, уз Хитлерове нацисте.
Српски народ касно је схватио да емоције не играју никакву улогу када су у питању економски и освајачки интереси великих сила. Србија се борила колико је могла и из недавних балканских ратова изашла је тешко оштећена, али са убеђењем већине народа да ипак није поражена. На развалинама бивше Југославије родиле су се марионетске државице под директном политичком контролом и економском зависношћу од западних центара моћи. Војна супериорност НАТО одржава овако уређен послератни поредак на Балкану. Једино је Србија успела да сачува државни суверенитет од потпуне стране колонизације. Након 78 дана рата против НАТО и терористичке албанске ОВК 1999.године, Србија је кроз међународне споразуме, резолуцијом 1244 УН и подршком Русије и Кине у СБ УН сачувала суверенитет и национално достојанство.
Косово и Метохија се у правно обавезујућим међународним документима налазе се и de facto и de iure у саставу Републике Србије. Споразумним напуштањем дела државне територије од стране српских снага безбедности зарад прекида злочиначке НАТО агресије, у статусном погледу Косова и Метохије ништа се није променило. Реална промена била је демографско слабљење српског присуства у покрајини, јер међународне снаге (КФОР и УНМИК) које су замениле српске безбедносне снаге, нису биле способне нити вољне да обуздају злочиначко деловање тзв. ОВК према српском цивилном становништву. Уз српску војску и полицију јуна 1999.године, на територију централне Србије избегло је и око 250 000 косметских Срба. Након повлачења наших снага безбедности на Космету је остало да живи приближно 200 000 Срба ослањајући се на гаранције западних сила. Велики број српских средњовековних манастира стављен је под строгу војно – полицијску заштиту међународних снага. Ситуација за преостале Србе на Косову и Метохији постала је крајње неизвесна и опасна. Свакодневни напади шиптарских екстремиста на људе, имовину, верске, културне и историјске споменике остајали су углавном некажњени. Убиства, отмице и паљевине постају стравична рутина у покрајини.
Читав српски народ започиње голготу налик оној коју су преживљавали Јевреји у нацистичкој Немачкој. Западни моћници оглушују се на доказе о кршењу људских права Срба. Руска дипломатија чини све што може на међународном плану за српске интересе, а само ретки конвоји хуманитарне помоћи долазе до најугроженијих српских енклава. У самом средишту Европе, на месту настанка саме српске државе у току је тихи геноцид уз прећутну подршку западних „демократских“ земаља и бирократизованих европских институција. Непријатељи српског народа одлучују се на радикалније потезе, јер појединачни напади Албанаца ради протеривања свих Срба са Космета нису уродили плодом.
Шиптарски злочинци и њихови страни ментори праве план заснован на теорији муњевитог рата како би исконструисали повод за масован и синхронизован напад на све што је српско у покрајини. Долази и тренутак за акцију. Црни март 2004. године је дошао и жртва ништа не сумња. Два албанска детета 17.марта се даве у набујалом Ибру, а албански медији оркестрирано преносе вест да су децу у воду бацили мештани оближњег српског села. Лов на Србе је објављен и у овој врсти прљавих подметачина све је дозвољено.
Преко 60 000 албанских екстремиста спремно креће у припремљени крвави пир широм КиМ. Напада се све српско, појединци, насеља, куће, станови, цркве, манастири, домови културе, возила, домови здравља а, свака српска мета је легитимни циљ терориста. У само пар часова цела територија Косова и Метохије је у пламену, крви и хаосу. Србе убијају, крвнички пребијају и одводе да више никада не буду виђени. Шиптари пале куће, штале, одводе стоку, пљачкају све што се може понети. Обешчашћују се девојке и жене, руше се споменици, ломе гробља, уништавају цркве, разносе свете реликвије. Избезумљени Срби траже спас у заједничком окупљању по трговима, код пунктова КФОРА, код комшија Албанаца, Турака и Рома. Ситуација је из часа у час све тежа. Највећи удар је на Косовску Митровицу где Срби успевају да одбију неколико пута бројније Шиптаре. Чуле су се експлозије и пуцњава. Сукоби се одигравају у Витини, Чаглавици, Вучитрну, Обилићу, Призрену, око Пећи и на многим другим местима.
Поред 35 000 страних (НАТО) војника и полицајаца којима је једини задатак да брину о општој безбедности свих грађана, а нарочито угрожених Срба, организовани мартовски погром 2004. године трајао је пуна два дана. Током овог бестијалног дивљања шиптарских екстремиста живот је званично изгубило 12 Срба, али тај број је сигурно већи. Протерано је око 4 000 људи из својих домова, многи градови постали су етнички потпуно чисти. Запаљено је и уништено 35 православних цркава и манастира међу којима и неколико средњовековних (попут Девича из 15.века). Спаљена је и зграда старе призренске Богословије, а више хиљада приватних објеката у власништву Срба је потпуно растурено и опљачкано. Од неколико десетина хиљада учесника у овим крвавим и злочиначком акцијама слободе је лишено само 400 Шиптара, а скоро нико од њих није процесуиран. Српске службе безбедности унапред су обавестиле КФОР о припремама овог сценарија, но ове дојаве су очигледно намерно игнорисане. Догађаји од пре 19 година треба да подсете све нас на неправду којој је изложен српски народ на својој државној и вековној, матичној територији. Срби као народ и сама држава никада више не смеју дозволити понављање мартовског погрома из 2004. године. Европске земље, иако су до сада примењивале политику двоструких аршина, морају нам помоћи по питању безбедног живота и кретања за Србе на КиМ. Статус Косова* треба да се решава на основу резолуције СБ УН 1244 из 1999. године чији је најснажнији заступик нама пријатељска Русија.
Покрет „РОД“ сматра да очување државног суверенитета, наших преосталих људи, српског верског наслеђа и културног идентитета морају бити примарна тема унутрашње политике и општенационалног рада. Присећање на невино страдале жртве мартовског погрома јесу довољан разлог за опрез и снажна опомена како ствари увек могу постати много горе. Да би Србији било боље мора се и радити много боље, јер простора за деловање увек има.
Најбољи пример је доследна активност Руске Федерације и заштита државних интереса у сложеним међународним околностима у бившој Украјини.
Нека је вечна слава настрадалим српским мученицима на светом Косову и Метохији!
Живела Србија!
