Срби се презиру и мрзе и то јесте неминовност. Цео 20. век је озбиљан показатељ како се Срби убијају, затиру, прогоне и истребљују. Шта ћеш више од тога? Истина не сме да се крије и сама Истина мора изаћи на светлост дана. Највећа жал остаје чињеница да нико никада није одговарао за злочине над Србима. Срби никада нису добили ратну одштету за све што су претрпели. Додуше, треба упамтити све те догађаје и о њима писати и говорити без одступања. Ако будемо ћутали, не иде нам на част и свеопшту корист. Други светски раст јесте један од најкрвавијих и најбруталнијих ратова који су икада вођени у историји човечанства. Свашта су Срби претрпели у претходном веку и свашта доживели. Када су страдали и плакали, нико их није чуо и нико им није помогао. Једино је Премијер МАЂАРСКЕ ВЛАДЕ познатији као Пал Телеки био против инвазије на Краљевину Југославију и када се нашао у мањини извршио је самоубиство. Регент Хорти је желео да врати Мађарску у границе пре Тријанонског Споразума и апсолутно је тако и деловао.
У Бачкој и Барањи један од првих потеза МАЂАРСКЕ ОКУПАЦИОНЕ ВЛАСТИ била је подела становништва на две групе. Оне који су били на тим подручјима у време Примирја 1918. године и оне који су овамо дошли током међуратног раздобља.
Одмах по окупацији, започела је кампања погрома над Србима и Јеврејима, која је, различитим интензитетом, трајала до 1944. године, вођена несмањеном жестином и мржњом према не-мађарима а нарочито Србима који су ту живели. Већ првих дана окупације, побијено је око 2.500 Срба. Свој злогласни врхунац, кампања је достигла током Рације у Јужној Бачкој, јануара 1942. године. Према подацима Центра Симон Визентал, само у једном дану и само на једном месту, новосадском „Штранду“, 23. јануара 1942. године, припадници МАЂАРСКИХ ОКУПАЦИОНИХ СНАГА у Новом Саду одвели су 292 Србина и 550 Јевреја (најпрецизнији опис новосадске Рације сачинио је новосадски Историчар Звонимир Голубовић) на обалу Дунава и тамо их натерали да закораче на залеђену површину реке, а потом их усмртили пушчаним хицима у лед који је пуцао. Оне који се нису одмах удавили, убијали су из пиштоља и пушака. У том догађају, као и у свим злочинима током Рације у Јужној Бачкој 1942. године, учествовале су и јединице мађарске војске и Мађарске краљевске Жандармерије.
У Бачкој и Барањи је заведена ОКУПАТОРСКА УПРАВА, уклањани су српски називи на јавним местима, протеривани Срби и други не-мађари а у школе је уведен мађарски језик као обавезан. Српски виђенији људи су убијани, а њихова имовина плењена.
У Бачкој су у потерама мађарске војске, Полиције и Жандармерије, разбијене многе партизанске групе и десетине, као и многе партијске организације. У низу полицијских акција и пресуда мађарских преких судова у Бачкој је, од јуна 1941. године до октобра 1942. године, убијено око 350 чланова КПЈ и око 5.000 Родољуба и Антифашиста. Окупатор никога није штедео. Све се радило са јасним циљем, да се покаже да је окупирано подручје Мађарска, а не Југославија.
Покрајинска комисија за утврђивање злочина Окупатора и њихових Помагача у Бачкој и Барањи, утврдила је поименце 412 Мученика који су издахнули услед зверских мучења у новосадској „Армији.“
Државна комисија је установила да је најмање 21.671 особа са територија окупираних од Хортијеве Мађарске отерана на присилне радове. Мађарске власти су поверљивим Документима наложиле присилни рад са циљем да допринесу ратним походима Нацистичке Немачке и да униште припаднике српског, других словенских и јеврејског народа.
Према личној Наредби Адолфа Хитлера својим Командантима, окрутност и немилосрдност према Србима били су главна одредница немачке окупационе политике. Тај пример следили су сви Савезници Сила Осовине, па и Хортијеви Мађари.
Пошто је Миклош Хорти био одани Савезник Алдофа Хитлера, хтео је да покаже да је Мађарска спремна учинити све за Пакт Сила Осовине. Победу у Априлском рату Мађари су извојевали уз помоћ припадника појединих националних мањина, нарочито мађарске и делом немачке националне мањине које су биле настањене у Бачкој и Барањи. Стварних борби и битака није било, али Хорти је желео да покаже да је ово био војнички поход, а не злочиначки и агресорски упад на ТУЂУ ДРЖАВНУ ТЕРИТОРИЈУ буди узгред речено. Хорти је такође желео да промени границе Мађарске, које су биле одређене Тријанонским Споразумом. Сви који нису спадали у МАЂАРСКУ НАЦИЈУ, морали су бити протерани или одведени у логоре. Хорти је ишао ка једном циљу – Великој Мађарској.
Мађарска је послала своје јединице и у инвазију Совјетског Савеза. Ове трупе су спалиле око 30 села у свом походу. Штитиле су бокове немачких Армија, али ће тај поход скупо платити када Црвена Армија буде извршила контра-напад и поразила мађарско-немачке јединице.
Да би одржале своју власт и завеле „ред“ мађарске окупационе власти су вршиле терор и кажњавале сваки вид саботаже. Сегедински затвор „Чилаг“ (Звезда) био је највеће концентрационо место за политичке Затворенике – Активисте отпора Фашизму. У том казамату је 752 Заточеника из Бачке и Барање издржавало казну. Једно од најстрашнијих мучилишта била је данашња Касарна код новосадске Рибље пијаце. У том Казамату је издахнуло 412 Мученика. Сагласно АНТИСЕМИТСКОЈ ПОЛИТИЦИ Миклоша Хортија, сви Јевреји од 18 до 48 година су присилно послани на изградњу путева и магацина и обраду земље додељене мађарским Насељеницима. Прве радне чете чинили су искључиво Јевреји по наређењу Генерала Терека Команданта Печујске дивизије. Убрзо су пристигли Срби и други Словени. Најмање 21.671 особа је отерана на присилне радове.
Мађарска новинска агенција јавила је из Суботице да је до 30. априла 1941. године исељено преко 10.000 људи и да треба истерати још најмање 100.000 Срба. Мађарска Влада је од НЕМАЧКИХ ОКУПАЦИОНИХ ВЛАСТИ у Београду затражила одобрење да протера 150.000 Срба из целог подручја под контролом Мађарске, што јој није одобрено. Уместо у Србију, до краја маја 1941. године у кланицу НДХ, Логор Јасеновац, протерано је 42.000 бачких Срба.
Априла 1941. године је Национални Савез Инжењера и Грађевинара Мађарске сачинио србомрзачки и буњевачкомрзачки Меморандум „Делвидеки Отхон“, у којем пише: „Православно српство увек би било тело у телу нације, које заражава цео организам и само коренитим изрезивањем тога може се доћи до правилног лечења. Међу ове треба уврстити и Буњевце који нису одани Мађарској. Зато њих заједно са осталим непожељним лицима треба протерати преко Дунава и Драве. Напоље с њима!“
Хорти је наредио да се у Рати код Суботице протера 1.500 Буњеваца, док је у Бајмоку убијено неколико десетина припадника те етничке заједнице.
Миклош Хорти никада није одговарао за извршене ратне злочине. Немци су га уклонили са власти и интернирали у октобру 1944. године када је изразио спремност за потписивање Примирја на почетку Битке за Будимпешту, када је главни град Мађарске освојила Црвена Армија. Одведен је у Баварску где је био заточен до краја рата. Учествовао је на Нирнбершком процесу после Другог светског рата. Након тога до краја живота, до 1957. године, живео је у Португалији. Мада бројна историјска Документа сведоче о мађарским злочинима, данас Јавни парк у Ђемреу (надомак Будимпеште) носи име по Миклошу Хортију, 2010. године откривена је прва његова дрвена биста у месту Кереки, а на Богословном факултету у Дебрецину налази се спомен-плоча у његову част.
Устав Мађарске амнестирао је Миклоша Хортија за депортовање 400.000 мађарских Јевреја у КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ СМРТИ, ослобођен је кривице за Рацију, док се акције у Војводини, према овом мађарском гледишту, сматрају „акцијом регуларне Војске у тадашњој Држави.“
Шандор Кепиро је умро пошто је на суђењу од маја до јула 2011. године ослобођен оптужби да је у јануару 1942. године као жандармеријски Капетан учествовао у спровођењу Новосадске Рације у којој је, према наводима Оптужнице, побијено најмање 1.246 Грађана Новог Сада, највише Јевреја, Срба и Рома, међу којима и 168 деце. Поједини Истраживачи тврде да је у Рацији убијено више од 4.000 људи. Пред крај рата и после рата од стране мађарских власти био је два пута осуђиван, на 14 и на 10 година затвора, због учешћа у Рацији, али казну никада није одслужио, јер је након рата побегао у Аустрију, а потом у Аргентину. У Мађарску се вратио 1996. године и добио пензију од Државе.
Антихитлеровска Коалиција је најпре оснивањем Комисије уједињених нација (КУН) за ратне злочине 20. октобра 1943. године, а потом „Московском Декларацијом“ од 30. октобра 1943. године решила да ће после завршетка рата судити ратним Злочинцима јер је било евидентно да су већ до тада извршени тешки ратни злочини („зверства“), кажњиви по Хашким конвенцијама.
На основу закључака Московске Декларације Владе савезничких земаља Антихитлеровске коалиције основале су посебне органе за истраживање ратних злочина и кажњавање ратних злочинаца. У случају Југославије, на Другом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авноја) 29. новембра 1943. године у Јајцу донета је одлука у том смислу, а већ сутрадан је НКОЈ основало Државну комисију за утврђивање злочина Окупатора и њихових помагача, са Председником Др. Душаном Недељковићем, Професором Универзитета у Београду. После тога, у периоду од 19. фебруара до 18. новембра 1944. године, формирано је 6 земаљских (републичких), једна покрајинска (Војводина) и две обласне (Косово и Метохија и Санџак) Комисије. Затим је оформљено 65 окружних, 299 среских (котарских) Комисија и Референата, 1.210 општинских и месних Комисија, Повереништава и Сабирача података и 28 посебних анкетних Комисија.
Према непотпуним подацима, Државна Комисија, земаљске и све друге Комисије и њихови органи прикупили су око 958.828 пријава о ратним злочинима и Злочинцима. Сачинили су и око 550.000 Записника о саслушањима Сведока и Записника о саслушањима самих Криваца. Пронађено је око 20.000 оригиналних Докумената из непријатељских извора, 5.816 фотографија о злочинима и њиховим Извршиоцима и израђено је 170 обимних Елабората о ратним злочинима и Злочинцима.
Када је реч о Документима из непријатељских извора, многи од њих су били јавни (огласи о забранама, стрељањима Талаца итд., леци са сличном садржином, штампа), а други, нејавни Документи су заробљени, иако је Непријатељ настојао да многе уништи, у чему је у доброј мери успео.
На основу прикупљене грађе и других сазнања, комисије су донеле око 120.000 одлука којима је проглашено преко 66.000 ратних Злочинаца, од којих су 17.175 из редова Окупатора, а 49.245 из редова домаћих издајника. У Државној Комисији регистровано је 14.618 Злочинаца из редова Окупатора, и 11.521 ратни Злочинац из редова домаћих Сарадника Окупатора, што укупно износи 26.136 ратних Злочинаца. Многи су са листе ратних Злочинаца доспели и на листу ратних Злочинаца Уједињених Нација.
Покрајинска Комисија за утврђивање злочина Окупатора и њихових Помагача у Војводини основана је одлуком Главног народноослободилачког Одбора Војводине у Новом Саду 17. септембра 1944. године. На челу Покрајинске Комисије био је Правник Петар Мијачевић, а она је у свом саставу имала Референте за мање територијалне целине (Округе). Прикупљањем података бавиле су се Анкетне Комисије за поједине облати (за Срем, за Бачку и Барању, за Банат) и тзв. Већа Статистичара. Прикупљане су пријаве о злочинима и Злочинцима од Грађана, Полиције, органа Државне Безбедности, а прикупљани су и Документи – јавни (прогласи, огласи, плакати, леци итд.) и тајни – непријатељске Провенијенције.
Створен је огроман архивски материјал на основу кога су доношене одлуке о проглашењу ратних Злочинаца, покретани кривични поступци, тражена изручења оних који су били на ТУЂИМ ДРЖАВНИМ ТЕРИТОРИЈАМА, писана саопштења и израђивани Елаборати по групама масовних ратних злочина. У Покрајинској комисији израђено је преко 20 опширних Елабората о више група масовних ратних злочина, те два посебна, која нису сврстани у ове групе, а то су Елаборат о страдању Јевреја и Елаборат о држању домаћих Немаца (Фоксдојчера) пре рата, за време рата и за време окупације.
Један од тих Елабората односи се и на Рацију у јужној Бачкој 1942. године. Покрајинска Комисија је злочине почињене током „Рације“ сврстала у III групу масовних злочина. Елаборат је израђен на основу великог броја Докумената, чије сигнатуре су означене. Такође, израђен је и Албум фотографија „Рација“ (егзекуције, појединачни лешеви и групе лешева, бацање лешева у Дунав, вађење лешева из Тисе и Дунава у пролеће 1942).
Вечна слава свим страдалима од стране Хортијеваца и Хортијеве Мађарске!
