Dole naopaki zakoni, gore, na ormanu, prutić ili prut (zavisno od uzrasta), neprevaziđeno obrazovno pomagalo u ranom razvoju ljudske ličnosti!
U Srbiji je stupio na snagu zakon, koji zabranjuje kažnjavanje dece. Jedan znak čuđenja je malo za takvu odluku, koja se graniči sa budalaštinom?
Umesto da se, što bi naš narod rekao, ,,popritegnu uzde” i zauzda bahatost i samovolja dece, koja do tančina poznaju sva bespotrebno data prava, a bezobzirno odbijaju sve normalne i prirodne obaveze, zakonodavac do kraja potkopava roditeljski autoritet i narušava porodičnu hijerarhiju.
Do kraja svoga života braniću stav da je njegovo veličanstvo prut rajski biljni izdanak i najbolji saveznik u sprečavanju budućih nasilnika, kriminalaca i lažova. Zlatio se dabogda, barem kada je u pitanju kuća u kojoj sam ja odrastao i kuća u kojoj su odrasla dvoje moje dece, jer se ispostavilo da je itekako uticao da i ja i oni postanemo ljudi. Hvala mu i gde čuo i gde ne čuo i rukama koje su ga držale, kao i svakom zasluženom roditeljskom šamaru, onih istih težačkih ruku koje su me branile, hranile i školovale. Moje pravo je bilo da tražim šta mi treba za školu, sve ostalo su bile obaveze – što bolje ocene, pristojno ponašanje i pomoć roditeljima u seoskim poslovima, najviše u čuvanju stoke. Za školskog pedagoga nisam čuo do odlaska u beransku Gimnaziju, a pojam školskog psihologa sam posmatrao kao pile sa tri noge, začuđen da je tako nešto uopšte potrebno đacima? Učiteljica mi je bila druga majka (to je i ostala do dana današnjeg), sa svim pravima da može upotrebiti prut kad god to oceni kao neophodan dodatak mom vaspitno obrazovnom razvoju i napretku. Ista prava nasleđivali su moji nastavnici,sa takođe obavezom, datom od strane roditelja, da prutom suzbiju svaki oblik samovolje, sukoba i nedoličnog ponašanja. Profesore u srednjoj školi smo gledali sa strahopoštovanjem, nebitno da li predaju u Gimnaziji ili Tehničkoj školi, profesor je bio i ostao pojam, to je bila poštovana institucija, neretko uzor kojem smo stremili, posebno na fakultetima. Neopisiv je osećaj i doživljaj kada ti prenosi znanje neko koga si slušao kao čobanče na radiju, u tri popodne, kao spikera u informativnoj emisiji ,,Novosti dana”. To se meni desilo, upijao sam znanje od čuvene, pokojne, profesorke Drage Jonaš, doajena radio novinarstva stare Jugoslavije. Gledaš, slušaš i ne veruješ da je preko puta tebe jedna od novinarskih ikona, a bilo ih je mnogo tih 90- ih godina prošlog veka. Od učiteljice do profesora, do Boga sam i doživotno zahvalan svima koji su pomogli i meni i mojim roditeljima da postanem ono što su oni i hteli – čovek. Ako je suditi po izvodima iz kaznenih policijskih i sudskih evidencija- pošten čovek. Zapravo, u te dve neraskidivo povezane reči se krije suština naših života VASPITANjE I OBRAZOVANjE. Džaba obrazovanje ako je neko nevaspitan, a obrazovanom osobom se može smatrati samo neko ko ima ,,čist obraz” ?
E tako je to bilo, tako su se stvarali ljudi ili što bi veliki Nikolaj Ostrovski napisao TAKO SE KALIO ČELIK.
Ovaj i svi poslednji naopaki zakoni u oblasti vaspitanja i obrazovanja,usvojeni od 2000.god do danas, kale i čeliče bahate, bezobzirne, neodgovorne, pohlepne, sebične, gramzive, jednom rečju nevaspitane, koji se tako ponašaju prema svima,od roditelja do profesora,od kuće do ulice i radnog mesta. Takvi su jer im se od malih nogu dopušta da gaze sve pred sobom, jer su svi pretvoreni u ,,male bude”, kojima se treba klanjatu i ugađati im u svemu. Roditelji su sponzori i ništa više, a pedagozi samo stepenice preko kojih bahato gaze ka konačnom hedonističkom cilju. Ubeđen sam da će ovo barutno bure ubrzo eksplodirati i bolnije i jače nego onomad, kada smo rezultate takvog naopakog vaspitno obrazovnog rada osetili u Beogradu i Mladenovcu. Dogorelo je i do nokata i do jezika i vlast, koju zdušno podržavam, mora ovo da preseče oštrim sečivom. Sve te dečije slobode, ta prava, te zapadne demokratske vrednosti, sve učestalije atake i ujede tzv. duboke američke države, koja se neće zadovoljiti ničim manjim od potpunog poniženja roditelja, porodice, nastavnika i uopšteno svih društava balkanskih naroda. Jer ta satanistička gamad neće stati dok se u svim svetskim medijima ne pojavi naslov da je neki ,,junak” projahao na ocu preko Terazija, Blažovog mosta, Baš čaršijom, Trgom Bana Jelačića ili centrom nekog od balkanskih gradova ?!
Dole naopaki zakoni, gore, na ormanu, prutić ili prut (zavisno od uzrasta), neprevaziđeno obrazovno pomagalo u ranom razvoju ljudske ličnosti!
Piše: Rade Živković
PISMO MOJOJ UČITELjICI
Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.
Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe,
poslije kojih smo, zbog svake praćke i kamička,
klečali dugo iza table.
Ne zamjeram Vam – daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.
Ja se često sjetim tog vremena davnog
rata, zime, gladi, bodljikave žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.
Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja –
učiti nekog ljubavi uz huku
jednog strašnog rata, jednog propadanja.
Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.
Vitomir Vito Nikolić
Poreklom Nikšićanin, rođen je 27. aprila 1934. godine u Mostaru, gde mu je otac bio u vojnoj službi. U aprilu 1941. sa porodicom je izbegao u Nikšić. Bio je svedok dotad najstrašnijeg rata, stradalnik u godinama kada se uče slova. On i njegov drug Nikola našli su bombu. Vitov dvanaestogodišnji brat je dotrčao, uzeo bombu i bacio je. Ali, ona je udarila u neko drvo i eksplodirala. Vito je zadobio lakše povrede, a brat i drug su poginuli. Italijani su 1943. godine ubili mu oca. Neko vreme Vito je živeo kod tetke u Mostaru, pa je otuda opet morao bežati u Nikšić. A kad se rat završio, on i njegovi vršnjaci slične sudbine okupili su se u domovima za ratnu siročad. Kasnije će Vito u stihovima progovoriti o toj generaciji koja je morala da shvati – “u jednom dobu kad se teško šta shvata, kako nam niko ne može vratiti ni mrtvu majku, ni oca, ni brata”.
Siromaštvo je dostojanstveno podnosio. Pošto nije imao stan, jedno vreme je noćivao pod stepeništem, zatim u željezničkom vagonu. U tako teškim životnim uslovima, razbolio se i postao česti gost sanatorijuma. Četiri godine bio je vezan za bolesničku postelju. Već od rođenja zadojen čemerom, nije se predavao. Sav u bolu, nadanjima i iščekivanjima, živeo je ipak svoj život.
Prve zbirke pesama “Drumovanja” i “Sunce, hladno mi je” Vito je štampao o svom trošku. Iako u skromnoj opremi, bile su tražene i rado čitane. Najčešće su ih kupovali prijatelji sa kojima je provodio kafanski život. Stalno je bio u sukobu s vlašću, odležao je neko vreme i u zatvoru, ali su ga pojedinci iz te vlasti i štitili. Iz Nikšića se preselio u Titograd (današnju Podgoricu) i zaposlio se u redakciji “Pobjeda”. Njegove reportaže “Crnom Gorom putem i bespućem” su, u stvari, priče.
Ponekad je Vito priređivao književne večeri u kafanama, pred brojnom publikom koju je on znao da razgali i uzbudi svojim stihovima. Pisao je i pesme za decu, od kojih su se neke našle u čitankama za osnovce.
Umro je 10. septembra 1994. godine u Podgorici.
Prilog priredio: istoričar Goran Kiković
Diplomirani sam profesor istorije. Radio sam kao profesor, nastavnik i učitelj. Bio sam učenik. Sada sam direktor jedne vaspitno-obrazovne ustanove sve je ovo tačno. I kako je bilo i kako je sada! Bravo Rade udri ruka ti se pozlatila!
The post ODA PRUTU, za roditelje i prosvetare… i ceo sistem appeared first on Koreni.
