Niče je pisao o psihološkom poimanju vremana.
To je naš doživljaj vremana.
Kada nam je neprijatno i neugodno, sporo prolazi.
Kada smo u prijatnim društvu, proleti za čas.
Berđajev piše da u modernom svetu čovečanstvo živi u suludo ubrzanom vremenu.
To vreme više nema ritma, samo padanje.
I ubijanje vremana.
Zato nam se danas čini da vreme leti.
Ne stižemo da uhvatimo vreme.
Greška! Vreme ne leti. Mi propadamo.
Narušili smo prirodan ritam vremena..
Pokušavaju da nam objasne problem bržim okretanjem planete.
Nije problem u prirodi, nego u nama.
Obesmislili smo prirodni ritam vremena.
Tragično se stropoštavamo u prolaznost.
Komercijalizovali smo vreme.
Svako hoće da otme što više doživljaja za što kraće vreme.
Pohlepno gutamo sve doživljaje oko sebe.
Pretovarili smo se obiljem doživljaja.
Prejeli smo se i postalo nam je muka.
Muka od brzog života.
Ne možemo da prožderemo sve nove doživljaje.
Koje nam korporacije serviraju i koje nas porobljavaju.
Posrćemo pod teretom doživljaja i padamo u katastrofu nemanja vremena.
Brzina padanja postaje sve veća.
To znači da je naša propast sve brža.
Ali, nadrogirani konformizmom to još uvek ne shvatamo.
Kriza je tek počela.
Čovečanstvo mora da udari o dno.
Šta da radimo?
Zaustavi se, prijatelju.
Stani! Udahni! Duboko!
Razmisli! Ne srljaj!
Poslušajmo Pekića.
Ako već padamo, maši rukama.
Možda ćemo da naučimo da letimo.
autor: Branko Dragaš
