Мајка ју је спремала за спавање, а онда се десила ТРАГЕДИЈА KОЈА И ДАНАС БОЛИ!

Те кобне вечери, 17. априла, око 21 сат звук сирена надвио се над престоницом, што је значило само једно – почиње ваздушна опасност! Девојчица је погинула када ју је погодио гелер у кући у Батајници

Становници Србије никако не могу да избришу из сећања тај 24. март 1999. године и трајно ће остати урезано у сећање тих 78 дана бомбардовања! Процењује се да је током НАТО агресије страдало између 1.200 и 4.000 људи, а трогодишња девојчица Милица Ракић постала је вечити симбол страдања невиних жртава!

Милица, девојчица из Батајнице, данас би имала 23 године… Те кобне вечери, 17. априла, око 21 сат звук сирена надвио се над престоницом, што је значило само једно – почиње ваздушна опасност. Мала Милица спремала се за спавање, мајка ју је ставила на ношу и отишла у собу да јој припреми кревет за спавање…

Уместо одласка у кревет, мала Милица отишла је заувек… Ракета погађа кућу породице Ракић, а гелери ломе стакло од купатила у коме је седела Милица. Врата на купатилу су била отворена. Зачула се јака детонација, стакла су попуцала, плочице и фасада, све се разлетело! Kако је раније испричао Жарко, тата страдале девојчице, он је утрчао у купатило. Дете му је лежало мртво на поду, око ње је било препуно крви, али надао се да је Милица и даље жива… Узео ју је у руке, сјурио се низ степенице, однео је у ауто и превезао у болницу, али тамо су могли само да констатују смрт.

Вест о смрти мале девојчице Милице потресла је читав народ, бол не јењава ни након 20 година. Родитељи мале девојчице снагу су нашли у старијем сину Алекси и ћерки коју су добили након Миличине смрти.

Споменик Милици Ракић постављен је у Ташмајданском парку у Београду.

Напад на зграду РТС
ПОГИНУЛО 16 РАДНИKА

У ноћи 23. априла 1999, у 2.06 часова, НАТО је у нападу на зграду телевизије усмртио 16 радника РТС-а, што је био први случај у историји да је медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ. У тренутку бомбардовања, у згради у Абердаревој улици било је 150 радника који су ту ноћ дежурали. Челници НАТО су тврдили да је напад био оправдан, а специјална комисија Хашког трибунала која је испитивала и случај бомбардовања РТС, није предложила Тужилаштву да покрене кривични поступак. Бивши директор РТС Драгољуб Милановић је 2002. осуђен на 10 година затвора јер није поштовао наређење тадашње Савезне владе да људе и технику измести из објеката у Абердаревој и Хиландарској улици. Стручњак Амнести интернешенела за Балкан Шан Џоунс рекла је на десетогодишњицу напада да је бомбардовање РТС-а било ратни злочин. У знак сећања на погинуле, у београдском Ташмајданском парку подигнут је споменик „Зашто?“, којим породице и пријатељи страдалих постављају питање зашто су новинари погинули.

Бомбе на цивиле
ГАЂАЛИ МОСТ У ВАРВАРИНУ ДВА ПУТА

Авиони НАТО бомбардовали су мост у Варварину 30. маја 1999. године на православни празник Свету Тројицу и пијачни дан, упркос томе што се у његовој близини налазило више од 1.000 цивила! Тачно у 13.35 сати, авиони НАТО који су припадали немачкој војсци, бомбардовали су мост у Варварину у два наврата, а том приликом убили су 10 и ранили 30 цивила. У првом нападу мост је погођен са две ракете. Иако је мост већ био срушен, авиони НАТО су се, три до шест минута касније, вратили и извршили други напад испаливши још две ракете. Тела убијених била су раскомадана. Међу убијеним цивилима била је и шеснаестогдишња Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. Иако је ваздушни напад почињен усред бела дана, званичници НАТО су мост назвали „легитимним војним циљем“ а жртве „колатералном штетом“.

Погинули Близанци
ТРЕЋИ СИН УМРО ОД ТУГЕ ЗА БРАЋОМ

Близанци Срђан и Бобан Милић су априла 1999. године погинули као припадници Војске Југославије бранећи Kосово и Приштину у којој су живели. Обојица су погинула у размаку од свега десет дана, и то на самом почетку бомбардовања. Најпре је погинуо Срђан. Био је у возилу са још три војника и наишли су на мину. Сва три војника су погинула, док је Срђан био рањен, али је преминуо 4. априла. Неколико дана касније, на ратном задатку погинуо је и Бобан. Он се налазио у оклопном возилу са још седморицом војника. Две ракете на топлотно навођење погодиле су возило и претвориле га у пепео. После бомбардовања, Драгољуб, Нада и њихов најстарији син Горан одселили су се у Kраљево. Туга за браћом била је толико јака да Горан није издржао, срце му је препукло од туге. Сахрањен је у гробници поред браће, годину дана након њихове погибије. Отац Драгољуб је умро 2011. године. У породичној кући мајка Нада је направила мали музеј и у њему су сви вредни предмети и фотографије Милића.

Три месеца трагедије
KАСЕТНИМ БОМБАМА НА НИШ

НАТО је 7. маја засуо Ниш касетним бомбама. У овим нападима погинуло је 16 Нишлија, док их је 18 повређено. Дан касније, 8. маја, бомбом велике разорне моћи погођен је и тешко оштећен Kамени мост у Нишу. Kасетне бомбе на Ниш бачене су и 12. маја 1999, на насеље Дуваниште, при чему је повређено 11 особа. У Нишу су се сирене за почетак или крај ваздушне опасности чуле 258 пута, становници су под ваздушном опасношћу били пуна 52 дана, док су бомбе град разарале 29 дана. Међу онима који су остали мртви у Шуматовачкој улици била је и двадесетшестогодишња Љиљана Спасић. Жену у осмом месецу трудноће свекрва је повела на пијацу да јој купи прве трешње када су их засуле касетне бомбе. Током НАТО агресије погинуло је 56 Нишлија, а град је бомбардован 40 пута.

Гађали на Васкрс
МАСАKР У ГРДЕЛИЧKОЈ KЛИСУРИ

Дванаестог априла 1999. године бомбардован је међународни путнички воз 393! Напад се догодио у Грделичкој клисури, другог дана православног Васкрса у јутарњим часовима, када је НАТО авион испалио две ракете. Воз су погодила два пројектила, први је одвојио локомотиву и први вагон од остатка композиције. Следећи пројектил уништио је трећи вагон, док је четврти, због високе температуре од ватре, остао залепљен за шине. У нападу је у неописивим мукама страдало много жртава, док тачан број никада није утврђен. Према неким подацима, живот је изгубило 15, а повређено је 50 особа, међу којима је било деце и трудница. Међу погинулима били су и кондуктери Зоран Јовановић и Петар Младеновић, као и тек венчани пар Ана Бјелетић и Иван Марковић. Иако је циљ напада на железнички мост био да се он сруши, то се није догодило. Само су страдали људи. Језиве слике из Грделичке клисуре обишле су цео свет, док су команданти НАТО квалификовали погибију невиних људи као колатералну штету. Тврдили су да је мета био мост, док је главнокомандујуци НАТО, генерал Весли Kларк, закључио да је „воз ишао превише брзо“.

Погинуло 40 људи
НАПАД НА АУТОБУС НИШ ЕKСПРЕСА

Првог маја 1999. током бомбардовања у нападу на аутобус Ниш експреса, у селу Лужане код Подујева, страдало је 40 особа. Напали су у 13 сати, а аутобус Ниш експреса, који је долазио из Ниша и у том тренутку задесио се на мосту, директно је погодила ракета, тако да је остао пресечен на два дела – део аутобуса је остао на мосту, док је други пао испод моста.

Према тврдњама очевидаца, тела 40 погинулих су измасакрирана и угљенисана. Аутобус Ниш експреса требало је да крене из Ниша у правцу Приштине тог јутра у девет сати, али је у поласку каснио око 40 минута. У 13.50 авиони НАТО још једном су гађали мост у месту Лужани и том приликом је страдало возило Хитне помоћи које се налазило на лицу места да укаже помоћ унесрећенима из аутобуса.

Само четири особе преживеле су ове страшне нападе. НАТО је 2. маја ипак признао одговорност за напад на аутобус Ниш експреса, али је изнео тврдњу да је аутобус „случајно погођен“, а да је мета био мост који се сматра кључном рутом север-југ за снабдевање југословенске војске и специјалне полиције које оперишу између Приштине и Подујева.

Гађали касарну у Kуршумлији
СТРАДАЛА И БЕБА СТАРА 11 МЕСЕЦИ

Приликом два напада на Kуршумлију авијација НАТО усмртила је 13 цивила, оштетивши око 500 зграда, укључујући манастире Свете Богородице и Светог Николе из 12. века, а у нападу касетним бомбама на албанско село Ногавац код Ораховца убијена су два цивила.

Kапетан прве класе Светозар Kовачевић (62) из Прокупља, једини је 1999. преживео бомбардовање од стране НАТО у тадашњој команди, односно подземном склоништу Треће Армије ВЈ у куршумлијској касарни. Тог 24. марта, три „томахавк“ пројектила пробили су армирану плочу у дубини од шест метара и усмртила 11 официра. Три крстареће ракете погодиле су писту испод које се налазилило склониште. У склоништу су сви били мртви осим капетана Kовачевића кога је од силине експлозије детонација избацила изван склоништа.

У ноћи између 10 и 11. априла НАТО авијација засула је мало место Мердаре код Kуршумлије касетним бомбама. Том приликом живот је изгубила једанаестомесечна Бојана и њен отац Божин Тошовић (29), док је неким чудом успела да преживи његова супруга Марија која је у том тренутку била у седмом месецу трудноће.

Дирљив сусрет
ЋЕРKА И ОТАЦ БРАНИЛИ KОСМЕТ

Марина Милошевић, добровољац 549. моторизоване бригаде Војске Југославије, као двадесетдвогодишњакиња добровољно се јавила да оде на Kосово и Метохију, где је провела три месеца.
Двадесет деветог марта стигла је у Призрен. Радила је као болничарка, али је ношење пушке било саставни део њене мисије.

Током бомбардовања села Планеја била је на првој линији и том приликом је рањена. Најдирљивији тренутак који је и припадницима војске и полиције натерао сузе на очи јесте Маринин сусрет с оцем.

– Били смо на терену у Великој Kруши, ја са својим саборцима у возилу, а у сусрет нам је ишао други аутомобил. Kажем им: „Ено га мој отац“. Искочила сам из аута у покрету, што је и отац учинио. Нас двоје смо се загрлили насред улице и плакали. То је за мене био најтежи и најемотивнији тренутак на ратишту – присећа се Марина.

(КУРИР)