-
Кошаркаш Сава Лешић био је седмогодишњак када се са хиљадама српске дјеце 5. августа 1995. године нашао на Петровачкој цести и не слутећи да трајно напушта родни Книн у коме је требао ускоро да крене у први разред основне школе.
– Вјерујем да људски ум жели да потисне лоша и непријатна искуства. У глави су ми остале слике као из неких акционих филмова у којима свуда около се чују пуцњеви и одјеци експлозија, а мој отац Стеван долази да нам каже да треба да се пакујемо и одлазимо. Кријемо се од пуцњаве између зграда и улазимо у плави камион са приколицом у коме сам са комшијама, братом Драганом и мајком Миленом кренуо на непознат и дуг пут. Као кроз маглу присјећам се да смо пролазили поред неке ливаде на којој је пламтила ватра и куљао дим. О томе никад нисам причао ни са најближима – прича Лешић и додаје да је свака крајишка породица која се затекла на том путу проживљавала своју драму.
ТЕТКИ МИЛИЦИ СЕ НЕ МОГУ ОДУЖИТИ
– Многи су имали много тежу судбину од наше. Изгубио сам представу о времену које смо провели на том путу, али знам да смо по доласку у Бањалуку покушавали да сазнамо шта је са оцем који је остао у Книну. Нама је било предодређено да након доласка у Београд одемо у Пожаревац, гдје је живјела очева сестра Милица. Не постоји „хвала” које може да надокнади све оно што је тетка урадила за нашу породицу. Нашла нам је у предграђу Пожаревца кућу, помогла родитељима да се запосле и кренули смо живот испочетка – присјећа се Сава.
Период адаптације није био једноставан. Нова средина, другачији језик, обичаји…
– Не би се могло рећи да смо топло дочекани. Међутим, за тих осам година колико смо живјели у Пожаревцу стекла су се многа пријатељства и за разлику од доласка, одлазак је заиста био емотиван. Комшије су нас испратиле, било је и суза – прича Сава о граду у коме је започео своје прве кошаркашке кораке.
БРАТ ТАЛЕНТОВАНИЈИ, ЈА УПОРНИЈИ…
– Имао сам проблеме са астмом. Љекари су савјетовали родитеље да би било добро да тренирам пливање или ватерполо, али у Пожаревцу тада није било базена. Мене је привлачио карате, али спорт на струњачама због прашине није долазио у обзир, као ни фудбал због ризика да зими на отвореном терену не би имао проблема са плућима. Опредијелио сам се за кошарку, што се показало добрим избором. Почео сам да тренирам у тадашњем Младом Раднику. Први тренер ми је био Игор Талић. Он је у великој мјери заслужан што сам кошарку заволио као игру. Играње ми је олакшало и то што је и старији брат тренирао. Отац је у дворишту куће поставио обруч, па се по читав дан играо баскет. И данас мислим да је брат као лијеворуки играч био већи таленат од мене, али се између књиге и лопте, опредијелио за школу, док сам ја упорно тренирао. Временом сам заиграо и за регионалну репрезентацију у млађим категоријама што су запазили људи из млађих категорија Партизана и позвали ме да дођем у Београд. То је била нова прекретница. Отац је схватио да је једино рјешење да се цијела породица пресели. И тада смо имали безрезервну теткину подршку која нам је уступила свој стан у Београду док се не снађемо.
ИЗ ДРУГЕ СРПСКЕ ЛИГЕ У ЕВРОПСКУ ЕЛИТУ
Рад у млађим категоријама Партизана ипак није у потпуности испунио Савина очекивања.
– Након двије године рада неко је у клубу процијенио да је генерација 1988. неталентована и распустио је цијелу групу. Већ тада сам био нераздвојан са својим будућим кумом Немањом Бјелицом, који је заиграо у Суперфунду и повукао и мене да дођем. Играли смо заједно три године и постали доминантан тандем у млађим категоријама. Немања је отишао у Аустрију, а ја сам тада заиграо у Српској лиги. Када ми је менаџер најавио да ћу имати пробу у Партизану мислио сам да се шали. Међутим, то се заиста десило. Четири мјесеца сам се озбиљно спремао што се исплатило, јер је легендарни тренер Душко Вујошевић одлучио да добијем уговор, па сам из Друге лиге стигао у европску елиту.
Лешић је тако постао саиграч Мекејлеба, Кецмана, Робертса, Веселог, Божића, Марића, Вранеша… У вјероватно најбољој екипи Партизана у овоме вијеку није се много наиграо, али је на крају сезоне у биографији остало записано да је освојио АБА лигу, домаће првенство и куп и био учесник фајнал фора у Паризу.
– Надао сам се да ћу добити већу минутажу, али чињеница је да сам био млад играч, конкуренција јака и ваљда је тако морало да буде. На крају сезоне Вујошевић је отишао у ЦСКА, а Партизан је преузео Влада Јовановић. Био сам жељан да се у новој сезони докажем, али пред сам почетак сезоне Партизан је довео Џејмса Гиста. Било ми је јасно да опет нећу имати велику минутажу и споразумно је дошло до раскида сарадње.
ПОЗИВ ЗВЕЗДЕ ЧЕКАО ОД РОЂЕЊА
Сава је два мјесеца био без клуба. Са ове дистанце дјелује да је то кратак период, али тада је сваки дан био дуг као година. А онда је стигао позив из Звезде од тренера Михајла Увалина.
– Те сезоне Звезда је била у правом расулу. Међутим, мојој срећи није било краја. Заиграо сам за клуб за који сам навијао, а најважније ми је било да имам добру минутажу. Ту сезону смо некако завршили, а наредне године у клуб је дошао Небојша Човић, стање се стабилизовало, а ја сам имао привилегију да радим са још једним врхунским тренером какав је Светислав Пешић.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА СРБИЈЕ КАО КРУНА КАРИЈЕРЕ
ФОТО: ФБ /КК БОРАЦ ЧАЧАК
Добре игре у Звезди су била и најбоља препорука за репрезентацију. У дресу Србије је освојио злато на Универзијади у Кини 2011. године.
– Ту екипу је селектирао Лука Павићевић, а у њој је било изузетних појединаца попут Владимира Лучића, Владимира Штимца, Николе Драговића, Стефана Бирчевића… У полуфиналу смо добили Русију, у финалу Канаду – каже Лешић и додаје да је највећу почаст доживио 2019. године када је на позив селектора Александра Ђорђевића добио прилику да заигра за сениорску репрезентацију Србије у квалификацијама за СП у Кини.
– Моја улога у тој екипи није била велика, али чињеница да сам се нашао у одбраних 12 за мене представља круну каријере. Част је утолико већа што је позив стигао од Саше Ђорђевића који је као селектор урадио пуно за нашу кошарку, а током своје играчке каријере постао је један од симбола српског спорта.
ОД СИБИРА ДО ИРАНА
Лешић је током своје даље каријере играо по разним меридијанима.
– У Звезди и Партизану играчи су васпитавани да играју за тим и најбитнија је побједа. Преко границе важе друга правила. Легионар да би преживио мора првенствено да има добру личну статистику. Свуда сам играо прилично добро, али судбина је била таква да сам се углавном задржавао по једну сезону. Када сам отишао у Украјину имали су веома јаку лигу. Те године постао сам отац, а већ тада се почело причати о нестабилној ситуацији. Одиграо сам невјероватну сезону у Радничком из Крагујевца код легендарног Мирослава Муте Николића, а потом отишао у Русију. Тамо сам имао добро друштво у саиграчима Костом Перовићем, Елведином Кикановићем, тренером Стеваном Караџићем, али и сибирску климу када у октобру температуре буду минус 40. Потом сам играо у Словенији у одличној екипи Олимпије, али ми није баш пријао њихов успорени менталитет. Највише сам у игри и животу уживао у Италији. Након кратке епизоде у Меги, отишао сам у источни дио Њемачке и одиграо одличну сезону у Етингеру. Потом сам добио прилику да играм у Бањалуци гдје сам, поред осталога, имао могућност да често обиђем родитеље у Книну. Након полусезоне у ФМП добио сам понуду из Ирана коју сам прихватио уз пуно предрасуда, али испоставило се да је Исфахан један од најљепших градова тог дијела Азије. Њихова лига је заправо сасвим солидна. Истина нема пуно Европљана, али има одличних Американаца док су домаћи играчи изузетне атлете лимитираног кошаркашког знања.
Након сезоне у Азији Лешић је на позив свог бившег саиграча, а данас тренера, Марка Мариновића заиграо за чачански Борац.
– У фебруару сам се повриједио у мечу са Партизаном и опоравак је био дуг. Планирам да ову сезону завршим, а након тога ћу највјероватније ставити тачку на играчку каријеру – каже Лешић и додаје да сигурно неће бити тренер, али се нада да ће остати у кошарци у неком другом облику.
Савин насљедник Вукан има осам година и тренира у Радничком са Црвеног Крста.
– Уживам гледајући њега и његове другаре како играју и то ме подсјећа на моје почетке у Пожаревцу. Другачија су времена и услови, али бих препоручио дјеци да уживају у кошарци, а њиховим родитељима да их не форсирају, јер то може бити само контрапродуктивно – закључује Книњанин који је остварио своје дјечачке снове.
Трифко Ћоровић / Српско коло број 79
Жалосно је што је у линчу хрватских медија учествовала српска заступница
Породична кућа у Рамљанима Доњим
Лешића смо питали да нам објасни шта је све услиједило након инцидента који се десио приликом љетошње посјете родитељима у Рамљанима Доњим код Книна. Наиме, тада су након несугласица и препирке у саобраћају Лешићи физички нападнути на свом породичном имању, а потом су данима били мета оркестрираног удара готово свих медија у Хрватској.
– Од 2004. године кад год ми се указала прилика долазио сам у Рамљане, најприје код бабе и дједе док су били живи, а касније код родитеља и увијек сам се осјећао безбједно. За ово село ме везују најљепши дани дјетињства. Уосталом, и брат и ја остављамо преко љета на дужи период нашу дјецу код родитеља. Међу Хрватима имам доста пријатеља, а познато је да спортисти одавно имају успостављену нормалну комуникацију. Међутим, ми смо као породица након овог инцидента преживјели прави медијски линч у коме смо, иако нападнути у свом дворишту, етикетирани и осуђени прије било каквог процеса као некакви насилници и бахати националисти. Да невоља буде већа, све се то дешавало у данима након прославе Олује што је новинарима и хрватској јавности послужило за додатно распламсавање међунационалних тензија. Стизале су нам најстрашније пријетње, наша је кућа сликана и снимана са свих страна, чак и дроновима. ТВ екипе су нас опсједале и дословно цртале мету, посебно апострофирајући мене као бившег играча Звезде и Партизана. Погодили су ме наслови и натписи у медијима у којима смо чланови моје породице и ја потпуно неосновано оптуживани. Неистине су ме натјерале да се огласим и оградим од свих тих натписа. Дао сам једну и једину изјаву за наше медије, коју су касније пренијели и други. Истину сам поновио и пред Општинским државним тужилаштвом у Шибенику и очекујем да се ускоро позитивно оконча судски процес – каже Лешић и додаје да га је посебно погодила реакција и осуда Ање Шимпраге потпредсједнице хрватске Владе.
– Несхватљиво ми је да неко ко се представља као заступник српског народа и ко би требао да брине о томе како живе наши повратници у Хрватској да једну тако неодговорну, несмотрену и потпуно неутемељену изјаву. Умјесто да се поставила у кожу мојих родитеља који већ девету годину живе као повратници у Хрватској и чија је приватност итекако била угрожена, Шимпрага је изабрала да буде саучесник у медијском линчу. Не могу да разумијем такву политику – каже Лешић и додаје да након свега жели да његови родитељи, као и раније, живе у миру и без тензија.
О ПОРИЈЕКЛУ И ПОРОДИЦИ
Лешићи су се изворно презивали Лешо, а онда је чукунђед Паво додао наставак -ић. Обје породице су крајишке и славе Светог Николу. Из истог племена је био и покојни глумац Мирољуб Лешо. Савина мајка Милена је такође Далматинка из Отона (код Ервеника) од Добријевића. Супруга Маја (дјевојачки Лончар) је рођена у Београду, али су и њени коријени крајишки из Гламоча. За сада имају троје дјеце Лену (10), Вукана (8) и Уну (2).
УКРАДЕНЕ ПАТИКЕ
Имао сам, свијест колико је тешко мојим родитељима који су преко ноћи остали без свега што су имали. Као један од упечатљивих детаља из Пожаревца памтим како су дуго скупљали новац да ми купе прве оригиналне патике. Једва сам чекао јутро да их обујем, али током ноћи неко их је украо.
ДУЛЕТОВО ИЗВИЊЕЊЕ
Сава Лешић истиче да велику захвалност дугује тренеру Вујошевићу који му је пружио прилику у Партизану и од кога је научио да се кошарка не тренира већ живи.
– И данас чувам књигу Рејмонда Кравера Зимска несаница коју ми је Дуле поклонио за Нову годину. Његов је обичај био да сваком играчу препоручи литературу на основу његових карактеристика и улоге у тиму. Неписано правило је било да је као и тренинг, „лектира” обавезна и да се мора прочитати са разумијевањем. Код Дулета нисам пуно играо, али смо се срели убрзо након што је преузео ЦСКА. Наиме, пред сам почетак сезоне Партизан, Жалгирис и Панатинаикос су били позвани да у Москви играју на Купу Александар Гомељски. Играо сам јако добро против ЦСКА и на том мечу смо три четвртине били равноправни што на крају није било довољно за побједу. По завршетку меча у наш хотел је дошао Душко Вујошевић који ми је честитао и дословно се извинио што ми у претходној сезони није давао већу минутажу. Мада сам убрзо напустио Партизан тај његов гест ми је заиста пуно значио.
КНИНЏА У ЗВЕЗДИ
Када је Сава радосно јавио породици да је потписао за Партизан и да ће имати прилику да игра након Друге лиге у евролигашу, отац га је питао да ли је могао пронаћи неки други клуб.
– Сине, за тебе ћу увијек навијати, али како да навијам за Партизан?
Када је послије годину и по дана касније Сава потписао за Звезду која је била на рубу провалије реакција је била потпуно супротна.
– За Звијезду си потписао? За Звијезду! Браво мали – рекао је отац и отишао да почасти друштво. За мене је Звезда светиња и добро сам знао колико мојим Крајишницима значи што носим црвено-бијели дрес, а они свуда са поносом истичу „наш Книнџа у Звезди”.
Са братом Драганом и оцем Стеваном
У ИРАНУ УПОЗНАО РОЂАКА
Када је Лешић потписао за ирански клуб Исфахан из управе су га обавијестили да га је тражио Србин који игра за тамошњи фудбалски клуб. Испоставило се је ријеч о Дарку Бједову. Након упознавања били су изненађени сазнањем да су обојица рођени у Книну (Бједови су из Мокрог Поља). Мајци је испричао за тај сусрет, а онда је од ње сазнао да је са Дарком у даљој рођачкој вези.
– Да сам га срео у било којој другој земљи ова прича не би била тако занимљива, али ето љепота случајности је одредила да смо обојица требали да у исто вријеме одемо у Иран како би се упознали. Било куда – Крајишници свуда!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
