Не прође ни дан од звучне медијске објаве да српска дијаспора оснива своју организацију, под именом Покрет родољуба отаџбине и дијаспоре, и под вођсвом Драгана Станојевића, последњег предјседника Скупштине дијаспоре и Срба из региона,  са претензијима да у неко догледно вријеме прерасте у прву политичку странку дијаспоре, а већ се неки “гавранови” на пројектну идеју окомише.

Између осталих, један од њих Иван Костић предсједник Одбора за дијаспору и Срба у региону Скупштине Србије, у својој изјави наводи да подржава идеју о формирању странке дијаспоре, али му је принципијелни став да је то могуће искључиво кроз државне институције, односно Министарство спољних послова и Управу за дијаспору и Србе у региону , и да су то институције које треба да одлучују о положају.        

Костић такође сматра да би се неко озбиљно бавио питањима дијаспоре потребно је да има логистику, структуру, буџет и квалитетне људе који ће стајати иза свега.

Типичан одраз српске унутрашње политике. Умјесто да поправљају искидане односе и поспјешују развој веза између матице и расејања, што је устаљена пракса у развијеном свијету, структуре власти  сваку пројектну идеју од стране дијаспоре дочекују на нож,  јер дијаспору сматрају као идеолошког противника, а не као искреног партнера.

Господину Костићу поручијем, не само као дијаспорац, аутор овог текста, него и као један од иницијатора уз Драгана Станојевића у формирању Покрета РОД (Родољуби отаџбине и дијаспоре) да се не представља заштитником расејања, јер он то по свом учинку  сигурно није, напротив, његов наступ према дијаспори има диктаторски карактер. Узгред га подсјећам да ни његов Покрет Двери у почетној фази није пролазио кроз државне институције, а посебно и  изричито му наглашавам, да избрише из главе сваку помисао да би  Покрет РОД након његовог оснивања икада допустио да постане контролисана скупина нечијег и некаквог обузданог тора, у којем би се вршило селективно жигосање његових продуктивних дјелатности.

Што се тиче квалитета људи, који ће бити окосница Покрета, господину Костићу  предлажем да не води бригу и бојазан о томе, јер су то махом доказани родољуби дијаспоре, високих квалификација, широког спектра знања и способности. Дакле, исти они, који су у матици Србији наилазили на игнорантност и затворена врата, а у иностранству дочекани широких руку. О њиховим резултатима вредног труда и рада и позитивног утицаја у друштвеном животу и економском систему у земљама у којима живе и раде, сувишно је назначавати.

Свака досадашња српска Власт, дијаспору са својим потенцијалом и контактима које има у пословном свијету не препознаје као драгуљ за развој и промоцију Србије, него је искључиво гаји као краву музару из које црпи 4,5 милијарди Евра годишње, – новац којим се у Србији много боље живи, и одржава социјални мир.

Де факто, бројна, успјешна и дарежљива, српска дијаспора жели по сваку цијену да превазиђе неразумевање, расколе и подјеле с матицом. и да Србија постане уређена, јака и моћна држава. Подухват, тешко остварљив, све док српске власти не уклоне камење спотицања ка том путу.

Захтијевати од чланова дијаспоре само новац и инвестициона улагања, а дозволити да могу да се боре за српске националне интересе само учешћем у системима власти у земљама у којима живе, а не и учешћем на политичкој сцени у властитој матици, тотални је апсурд и невиђена дрскост.

Несумњиво, крајње је вријеме да се мијења погрешна политика која је деценијама вођена према дијаспори.

Стога, закључно апелујем на Власт, да овај најављени Покрет  којег ће по мом мишљењу  подржати 80 одсто, од око 5 милона Срба у дијаспори, схвате озбиљно, пруже руке разумијевања, подршке и помоћи, зарад заједничких интереса за општу добробит државе Србије и свих њених грађана,

Драган Ђоговић

О аутору:

Драган Ђоговић је бизнисмен, уметник, публициста, куманитарац и активиста.

Рођен у Сарајеву, српски држављанин. Живи од своје ране младости у дијаспори.