Kapitulacija Italije: Od poraženih do pobednika – Na današnji dan

Tokom proleća 1943. vrh Musolinijeve fašističke stranke zahvatila je kriza. Italijanska armija je na istočnom frontu kompletno stradala, za nemačku komandu bila je „topovsko meso“. Hitlerova vojska trpela je poraze u Rusiji i severnoj Afrinici. U Italiji narod se bunio zbog lošeg snadbevanja, čak i gladi. Vitorio Ambrozio, blizak kralju Vitoriju Emanuelu III, sumnjičav prema Musoliniju, postao je načelnik generalštaba. Američki i engleski avioni su bombardovali italijanske gradove, protivvazdušna odbrana pokazala se kao nemoćna. Amerikanci su 9. jula uspešno počeli iskrcavanje na Sicilij.

U takvoj situacji Veliki fašistički savet predložio je većinom od 19 protiv 7 glasova da se Musolini odrekne pozicije vrhovnog komandanta oružanih snaga i tu funkciju vrati kralju. Duče je lično otišao u rezidenciju u vili Savoja da odluku saopšti monarhu naivno misleći da se radi o formalnosti, kralj mu je, međutim, saopštio da ga otpušta kao predsednika vlade, a na njegovo mesto postavlja maršala Pjetra Badolja. Već iste večeri radio Rim javlja da je Musolini uhapšen. Javnost nije saznala da je prebačen u hotel na vrhu planine Gran Saso do koga se moglo doći samo žičarom.

Badoljo nije odmah saopštio da će okrenuti list, pretvarao se kao da će Italija nastaviti da se bori na strani Nemačke, ali je sa  kraljem i njegovom svitom 7. septembra pobegao u pomorsku luku Brindizi na samom jugu Italije.

Sutradan, 8. septembra, unapred za takav razvoj situacije dobro pripremljene nemačke trupe zauzele su Rim i veći deo Italije, a 12. septembra neverovatno smelom akcijom spustili su avion „Rodu“ na vrh „neosvojivog“ San Sasa i oslobodile Musolinija.

Nemci preuzimaju vlast

Osmi Septembar, vrhunac čitavog niza događaja, smatra se danom pada Italije, prestanakom njenog postojanja kao samostalne, suverene države. Pokrenut je nemački plan pod šifrom „Pad Osovine“. Uhapšeno je 82 italijanska generala, 13.000 oficira i 183.000 vojnika. Oni su bez otpora predali oružje i kao ratni zarobljenici odvedeni u logore u Nemačkoj.

Vlada maršala Badolja je 13. oktobra objavila rat Nemačkoj i tako prešla na bezbednu stranu pobednika. Bilo je to prilično komotno – da je dve stotina hiljada naoružanih i sa dovoljno municije snadbevenih italijanskih vojnika branilo svoju zemlju od Nemaca situacija bi izgledala drugačije. Valja, doduše, takođe naglasiti da je u Italiji postojao i partizanski pokret, oko 256.000 devojaka i momaka, koji su se priključili engleskim i američkim divizajama.

Esesovci i gestapovci su od 8. Septembra do kraja rata ubili 11.400 pripadnika italijnske vojske, 44.520 partizana i 9.180 civila.

Jevereji u fašističkoj Italiji

Sve do kraja leta 1943. Jevreji u Italiji, ne samo starosedeoci, nego i mnogi koji su pobegli iz Hrvatske i drugih delova Jugoslavije, životarili su o svom trošku. Na osnovu rasnih zakona odstranjeni su iz državnih službi. Mogli su slobodno da pobegnu na zapad, naravno ako su imali novca. Tek 21. avgusta je Musolini dobio dopis kojim nemački ministar inostranih poslova Ribentrop poziva Italiju da se „priključi konačnom rešavanju jevrejskog pitanja.“ Pod tim se podrazumevalo prebacivanje Jevreja u nemačke koncentracione logore u Poljskoj i njihovo usmrćivanje. Musolini je dopisao belešku „nulla osta“ – „nema primedbi“ i potpisao se samo sa M. Deportovano je oko 8.500 Jevreja iz Italije, ubijeno ih je 7.800.

Papa Pije XII – svetovno ime Eugenio Pačeli – u svojoj poslanici povodom Božića emitovanoj na radio Vatikanu u podne 24. decembra 1943. pominje „stotine hiljada nevinih ljudi“ koje teraju u smrt, ali ne kaže misli li na Jevreje. Uporno pokušava da ostane neutralan. Nekim pripadnicima starih, rimskih, jevrejskih porodica obezbeđuje skloništa u manastirima, iako sve zna o koncetracionim logorima, o gasnim komorama, pa, naravno, i o Jasenovcu – Stepinac, „njegov čovek“, uredno ga obaveštava. Njegova svetost ne diže glas protiv jezivih masovnih zločina.

Značaj pada Italije na NOB

Za narodnooslobodilačku borbu u Jugoslaviji kapitulacija Italije bila je od ogromnog značaja. Partizani su osvojili vlast nad velikom teritorijom, obezbedili dosta oružja, kamiona, namirnica, uspostavili neposredni kontakt sa italijanskim partizamima. Velik je bio i moralni učinak, mnogi dotle kolebljivi ljudi ili simpatizeri četnika sada su prešli na stranu partizana.

Peko Dapčević se sa italijanskim generalima Mariom Robotijem i Đovanijem Batistom Oksilijem dogovorio da se organizuje italijanska partizanska brigada „Garibaldi“ koja će operativno biti potčinjena Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Jedna grupa Italijana iz okoline Knina htela je da pređe Partizanima, međutim, neke od njih presreli su četnici vojvode Momčila Đujića, trinaestoricu smesta streljali, ostale predali Nemcima.

Ni Nemcima, ni partizanima, ni četnicima, nije bilo jasno da li postoji ideja da se zapadni saveznici iskrcaju na jugoslovenskoj, a ne na francuskoj obali. Pošto su se uspešno borili na Siciliji i jugu Italije nalazili su se relativno blizu. SSSR je zahtevao otvaranje „drugog fronta“, nije javno insistirao gde da bude. Spekulisalo se da bi partizani mogli da se suprotstave pojavljivanju Engleza i Amerikanaca na svom tlu.

Međutim, odnosi partizana sa Londonom bili su odlični, u britanskoj misiji pri Vrhovnom štabu nalazio se čak i sin Vinstona Čerčila. Četnici su hteli da izbiju na jadransku obalu da bi slavodobitno dočekali „svoje saveznike“. Kad u tome definitivno nisu uspeli, Tito je proglasio nameru Jugoslavije da svojoj teritoriji priključi Trst i njegovu okolinu, ali to je druga priča.

Pad Italije 8. septembra 1943. značajna je prekretnica, moglo bi se reći i vododelnica Drugog svetskog rata. Ponovni uspon te zemlje na bajonetima zapadnih saveznika doveo ju je u redove pobednika Drugog svetskog što će otežati, delimično onemogućiti posleratno proširenje Jugoslavije na teritorije većinski naseljene Slovencima.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Ostavite fb komentar