Oglušio sam se o radnu i hrišćansku obavezu, da sa lica mesta javljam šta se u Dolini plača dogodilo, proćerdah silesiju noći i dana sve se nadajući da ću barem nešto razumeti: naši napali policiju na Kosovu, policija ubila trojicu ili četvoricu ustanika, i kad sam pomislio da će ih Srbija osvetiti, ova se odlučila za žalost, u koju je materinski uključila i poginulog policajca, Albanca, koji je isto njen građanin: ako je Kosovo Srbija, onda je i policajac u svakom njezinom delu naš policajac, ako je Kosovo srce Srbije, onda je kosovska policija srce srpske policije…
Hajduci su, koliko se sećam, nastupali u civilu, kad su napadali turske karavane, ali tada je bilo teško doći do vojne uniforme, pa i do oružja i džebane, naši su sada imali sve, i, što je najlepše, imali su koga da ih predvodi, vojvodu u čijem je prezimenu duh malog Radojice, beše to južni vazal Radoičić (u prezimenu nema slovo “j” koje nam je oktrojisao Vuk Karadžić, daleko mu lepa kuća, i njemu i Dositeu) – desna ruka cara Gospodara našego: zadovoljan kako mu stoji uniforma, uprtači i safari šešir, vojvoda Radoica je i pozirao četnom fotografu, napadnuti policajci su, gle, zarobili i taj ustanički artefakt, leva, međutim, ruka Gospodarova, znana kao Dačić, pohitala je da ospori istorijsko-umetnički podatak: ako to i jeste Radoičić, što Institut u Visbadenu treba tek da potvrdi ili opovrgne, pitanje je otkad slika potiče, jer je Radoičić i ranijih godina uveliko izgledao kao što i danas izgleda… Fotografisani se, međutim, sam oglasio – na nagovor nekoga koga ljubi, ili od koga ima zort, ili po vlastitom revolucionarnom nahođenju? – ja sam, reče, sve ogranizovao i predvodio. To nam je svima rekao njegov advokat, šta će heroju advokat, mislio sam, na potezu je onaj koji deli ordenje, i koji odranije štuje i štiti lice sa fotografije…
Avaj, Gospodar nam je bio u Svetskoj ogranizaciji, gde je blistao kao govornik, predstavnici malih država stajali su satima u redu da bi mu ponaosob izrazili blagodarnost što je moćnicima očitao vakelu kakvu Ujedinjene nacije ne pamte, oratora su međutim gorko razočarali bujoševićevci, koji nisu grandioznost nastupa uspeli da u celosti prenesu svojim nedobrovoljnim pretplatnicima, i, kao da to nije bilo dovoljno, neispavani besednik (spava sat i četdeset minuta tijekom troe sutok!) se imao suočiti sa propašću ustanka, zapravo bune protiv dahije – Kurtija. Slušajući svoje umorno srce, džetlegovani vlasnik Srbije proglasio je Dan žalosti, kako je meni, tako neka bude svima u Srbiji. Najtužniji je bio žurnalista Vučićević: umesto da uživa u ehu svog istorijskog govora, umesto da i njemu priredimo doček kakav smo priredili košarkašima i Đokoviću, predsednik Vučić sluša besramne optužbe da je njegov veleštićenik Radoičić bio na čelu terorista…
&
Nemio događaj u Banjskoj bacio je u zasenak veličanstvene ostavke sedamdeset prevernih vazala koji su rukovodili srpskim utvrđenim gradovima, a koji će skupa sa sultanom morati da se iznova bore svak za svoje leno i za svoje prilivilegije, da, nauka je još jednom bila poletna sluškinja Pravde, Radoičićev da li kum, da li pobratim, ili ortak, Veselinović, koji se ne znam tačno ni zašto našao pod nekom sumnjom, zahtevao je da ga smesta priključe na detektor laži, i gle, nedužan i uzvišen beše u iskrenosti i čednosti svojoj…
&
Iako je advokat Petronijević blagoizjavio da za odbranom njegovog klijenta neće biti potrebe, potonji se obreo u pritvoru, ali je tamo boravio jedva malo duže nego pomenuti Vučićević, pušten je da ide u svoj skromni dom, u otpusnoj listi stoji da ne sme na Kosovo, pa neka, kad je izdržao da ne ide u Ameriku i Englesku, izdržaće neko vreme i bez Svete zemlje, sud je nekom mati, nekom očuh, Aida Ćorović osuđena je da plati sto hiljada dinara zato što beše bacila pola nasada jaja na Svetilište u Njegoševoj, gde je mural sa likom heroja Mladića, kažnjena je i zato što se obrecnula na mlađariju u crnom, ne shvatajući da su to sve inspektori, detektivi i agenti naših tajnih službi, Aida je očito toliko lagala i bila neiskrena toliko da se poligrafa niko ni setio, pitanje je bi li i bila pristala, znajući čime je bila nadahnuta i čemu je stremila, ali sudstvo, kad je nezavisno, kao što naše jeste, ume i prijatno da iznenadi: višegodišnja neugasla zvezda tabloida, udovac Marjanović Zoran, pušten je iz zatvora, verovatno sa očinskim savetom časnog sudije da ne ide ni on na Kosovo, ni na nasip, zašto bi išao bilo kud, ne bi li nam svima služilo na čast da se priključi društvancetu zvanom prikladno “Elita”?
Da. Kristijana Amanpur napokon se odvažila da razgovara oči u oči sa našim predsednikom, očigledno, koleginice, niste pratili kako na konferencijama za štampu prolaze novinarke iz tajkunskih medija, pocrk. svi dabogda i pogasili se, možda je vreme da se i na vas sruče prezir, sarkazam, podsmeh i nipodaštavanje, sučelićete se sa majstorom sofizma, sa genijem tautologija, ali i izvrtanja onog što je sam rekao… Kad ono… Intervjuisani odustao od svojih logičkih vratolomija i od glumačkih bravura, od grimasa, uzdisanja, dramskih pauza, huktanja… Izgledao je kao đak koji jeste učio, ali bez razumevanja, jasno mu je da na ovom času neće izdominirati, ali valjda će ono što je pripremio moći da se nekako dovede u vezu sa onim što pita kći Persije, e, takav nam da ne kažem nerd treba i kad ga nešto pitaju domaći trudbenici tiska, pa bila to i sama Žaklina!
Naslovna fotografija: Screenshot Youtube/CNN
