Опет тај усуд подстанарског живота и неизвесност коју такав живот носи са собом, затичемо као највећи проблем код породица који нам се обраћају за помоћ. Немају наши људи, који су преостали да живе у Хрватској много адреса за обраћање, када се нађу у невољи. Осим Српске православне цркве, која је увек ту да прими и утеши све наше невољнике, углавном су људи препуштени сами себи. Међутим, последњих година, сходно нашем активном деловању на пољу помоћи српским породицама широм Крајине и развоју саме организације, све више апела за помоћ стиже на нашу адресу. Један такав позив у помоћ, стигао је недавно до нас, па смо искористили прилику да се ближе упознамо са породицом самохране мајке Јелене Илић из села Бобота у Источној Славонији.
Овде у овој кући живим са синовима Милошем (15) и Стефаном (13). Након растављања од супруга, због честог физичког и психичког злостављања, једна добра жена нам је уступила бесплатно ову кућу у којој смо већ две године. Ни та претходна кућа где смо живели у заједници није била наша, а није било ни купатила ни воде у кући. Дошли смо само са једним кофером ствари. Ништа од овога што видите у кући није наше – већ на старту разговора, упознали смо се са свим тешкоћама које су снашле ову измучену жену и њену децу.
Ипак, није тек тако позив за помоћ стигао баш у овом часу.
Обавештени смо да ће се ова кућа продавати од септембра и да морамо да видимо шта ћемо даље. Зато сам покушала са обраћањем вама. Вас видим као неку последњу шансу. Да се нисте појавили и улили нам какву такву наду, стварно више не знам ни шта би ни где би. Немамо где. Ова кућа задовољава све наше потребе, заиста нам не треба боље од овога и много смо захвални што смо били до сад ту. Свесна сам била да ће кућа бити у неком моменту оглашена за продају – кроз сузе нам је Јелена испричала какве су тренутне околности што се тиче њихове ситуације.
Кућа сачињена од старог дела у ком су три собе и новијег дограђеног дела у ком су купатило, кухиња и остава, била би испуњење свих снова ове скромне и непоколебљиве мајке, која радећи све могуће послове од јутра до мрака, несебично даје себе, како би својим дечацима омогућила да живе као сва остала деца.
Радим све што ми се понуди и где год ме ко позове, ја идем. Тренутно сам ангажована на шест месеци на јавним радовима овде при oпштини. Идем и у наднице по пластеницима, њивама. Једноставно се борим на све могуће начине за њих, да имају барем мало бољи живот него ја и да се више не плаше од било кога, нити да брину да ли ћемо имати кров над главом. То је све моја брига, али велики су и они, па и њих све чешће то брине и оптерећује – показала нам је Јелена да неће посустати када је у питању борба за своју децу.
Поред свега тога, Јелена успева и да одржава цело имање у реду као да је њено, да гаји поврће и држи коке носиље за своје потребе.
Уколико би успели да нам помогнете да откупимо ову кућу, до неба би вам били захвални. Само да је нешто наше, па ћемо нас троје даље кроз живот полако, корак по корак – скромно нам је на крају посете рекла.
Питали смо и дечаке шта би за њих значило, када би успели да им купимо ову кућу:
Срећни би били, јер би онда ово било наше и не би могао нико да нас избаци одавде. Били би много мирнији, него сад – искрени су били у својим одговорима Милош и Стефан.
Још један испит за нас и наше могућности. Искрено уз овакву подршку, какву добијамо од стране армије донатора, ни ова препрека није непремостива.
Хуманитарна организација Срби за Србе, покреће нови пројекат, са циљем да се скући и осигура живот још једне српске породице са подручја Крајине!
