Mini feljton (7)
Zašto se nisam, bar u kraćim crtama, osvrnuo na Đorđevog pradedu Vožda Karađorđa? U nas, i pre pestogodišnjeg pada pod Turcima, i po oslobođenju, nisu vođene matične knjige. Uz to i nebrojene seobe. Otuda nagađanja o poreklu Karađorđevih, prevagne ‘od Crne Gore’. Karađorđev otac je Petar Petrović, majka Marica Živanović. Nisu utvrđene njihove godine, ni Voždove, veruje se rođen je 1752., na Svetoga Đorđa, pa mu to ime. Karađorđe mu po turskom–Crni Đorđe, strah i trepet za Turke i Srbe poturice, ustalilo se u narodu i potomcima postalo prezime Karađorđević, umesto Petrović. Neću se baviti Voždovom braćom i sestrama, ni porodom njegovim i žene mu Jelene, kćerke obrtkneza Nikole Jovanovića, mnogo ih je. Za nas je bitan sin mu Aleksandar, 1806-1885. Oženio se Persidom Nenadović i izrodili desetoro dece: Među njima i Petar, 1844-1921., budući kralj Srbije. Petar se oženio Zorkom, crnogorskom princezom, rano uspokojenom, otuda – Kraljica bez krune, s kojom je imao: kćer Jelenu, 1884-1962., Milenu, 1886, odmah umrla, Princa od Nezaborava-Đorđa, 1887-1972., Aleksandara, budućeg kralja, 1887-1934, Andriju, 1890., odmah preminuo.
Zbunjujući je rodoslov Karađorđevićih, dominiraju muška: Aleksandar, Aleksej, Aleksa, Andrej, Đorđe, Nikola, i ženska imena: Jelena, Jelisaveta, Poleksija, Ida. Kad po ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, Đorđe došao sa ocem Petrom, sestrom Jelenom, bratom Aleksandrom i sestrićem Pavlom, u Beograd, 1903., iako petnaestogodišnjak, prionuo je da pravi rodoslov Karađorđevića, uz pomoć svog profesora matematike i fizike Mike Petrovića Alasa. Predložio je ocu da se na Oplencu, gde su u zadužbinskoj crkvici mošti Vožda, izgradi porodični mauzolej, kao Medičijevi u Sikstinskoj kapeli. Petar Prvi je prihvatio, ali Đorđe se manuo posla posle žestokog sukoba sa ocem oko sramotnog događaja na Mišaru, 1906., gde su spomenik Voždu i ustanicima podigli Obrenovići, a otac je to dozvolio. Čak je Đorđa namagarčio da otvara spomenik. Uz pomoć Alasovu, Đorđe je otkrio šta se zbivalo s moštima pradede mu Vožda: Po nalogu Miloša Obrenovića, kneza, kuma mu, ubijen je 1817., u Radovanjskom lugu, domamljen iz Rusije, da dižu opet ustanak protiv Turaka. Telo mu zakopali u plitkom grobu, ispod bresta, glavu odsekli sekirom, knez Miloš ju je poslao turskom sultanu u Stambol, ovaj ju je vratio u Beograd,, pa je ‘ofrlje’ uzidana u zid stare crkve koja se nalazila na mestu današnje Saborne. Knjeginja Ljubica, Miloševa žena, duboko religiozna, bila je zgrožena. Plašeći se prokletstva, naredila je, bez da traži odobrenje od Miloša, da se Voždovo telo prenese u Voždovu zadužbinsku crkvicu Uspenje Presvete Bogorodicve, u Topoli. Zabeleženo je da je, u toku sahrane, iz vedra neba počela kiša, kao da i nebo oplakuje Vožda. Nekoliko hramova sada, širom Srbije ima naziv Uspenje Presvete Boforodice, i onaj na Oridu, kod Šapca. Četvrta sahrana je prenošenje u mauzolej Karađorđevih, Oplenički hram Svetog Đorđa. Gradnja je počela 1903., pa nastavljena 1913., pa opet prekinuta do 1930-te. A konačno, 2013., vlasti su dopustile završne radove i otvaranje. Tamo su prenete i mošti Đorđeve i supruge mu Radmile. Prve mošti na Oplencu, i to 1903., bile su Petrovog brata Đorđa, rano preminulog, koji mu je zaveštao kuće u Parizu da ih proda, da vrati dugove načinjene raskalašnim životom u egzilu. Teran grižnjom savesti, šta je sve radio u mladosti, uz to i ranom smrću supruge Zorke, Petar se prosvetlio i u narodu je poznat po dobroti.
Kad je Mauzolej na Oplencu, pri kraju radova 1930., prvi put zvanično otvoren, svečana otvaranja nedovršenih objekata i danas nas prate, Đorđe je u Toponicu kod Niša, u Paviljonu-ludnicci. On je govorio ‘sibirska tamnica na naš način’. Rekosmo, 1931., pobegao je uz pomoć odanih mu oficira, zavera je otkrivena, zaverenici pobijeni, on ponovo zatvoren. Pokušavali su da ga oslobode i seljaci iz Južne Srbije, i ribari, i komunisti, i četnici, posle svakog Đorđu je Dvor i Krunski savet sa ministrima pooštravao uslove. Paviljon su opasala betonskom zidovima, gore posutom srčom.
Kad su se dvadesetih pojavili njegovi samizdat ‘Moji zapisi’, u njima optužuje brata Aleksandra za loše upravljanje zemljom, a za korupciju Krunski savet i ministare iz cele Kraljevine Jugoslavije. I za neoprostivo: Od Kraljevine Srbije i Crne Gore stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevina Jugoslavija, na štetu Srbije, koja je i u Balkanskim i u Velikom ratu protiv Austrougara dala milion žrtava. Umesto da stvore Veliku Srbiju, kralj, Krunski savet i ministri na čelu s Nikolom Pašićem, dali su oproštaj Sloveniji i Hrvatskoj, što će se ovih decenija završiti njihovim odcepljenjem, što je Đorđe prorekao, Usledili su napadi. Đorđe je uzvratio: Ako ne misliš poput njih ubiju te ili uhapse ili odvedu u ludnicu, jer su oni ludaci, koje bi, da je na prestolu, odavno strpao u ludnicu. To je njih uplašilo: Što on nas u ludnicu, strpaćemo mi njega! Uz političku dijagnozu zastrašenih lekara, što je rekao i tadašnji patrijarh Varnava. Samom sebi si skočio u usta, rekao mu je po oslobađanju Mika Alas. Kao što si se brzoplet odrekao prestola. Nisi se držao mojih i saveta dr Rajsa: Ispeci pa reci! Mika je Đorđu preporučio za sekretara dvadesetosmogodišnjeg Milorada Panića, novinara ‘Politike’. Pesudonim mu SUREP, po pretku, mačvanskom hajduku iz Glogovac, Voždovog pomagača u Mišarskoj bici. Ostali su prijatelji do Surepove prerane smrti 1968. Surep je pisao i o Filipu Viišnjiću, a njegova pesma ‘Buntovna me Mačva rodi’, Đorđu najdraža. Mačva je u ratovima, poput Đorđa, debelo platila. Đorđe je svojim potpisom izbavio Surepa iz logora na Banjici, Miku iz logora u Italiji. Surep je sahranjen u Beogradu, Aleja velikana, u Glogovcu Janko Veselinović.
U memoarima ‘Rat na Balkanu’, šef britanske vojne misije, general Fricroj Maklin, tajni špijun, po njemu je rođen literarni Džems Bond, piše i o Đorđu. Maklin je bio u Beogradu, pri američkoj i engleskoj ambasadi kad su Nemci oslobodili Đorđa. Ameri i Englezi su vagali da li uz Nemce, četnike, partizane, prevagnulo je treće, Ponudili su mu i oni prestol, odbio je. Žalio se, na besprekornom engleskom, kako je nepravedno optužen za ubistvo svog sobara, kako su optuživali Gavrila Principa i njega za Veliki rat, i kako su ga brat, Krunski savet i ministri lopovi strpali u ludnicu. Pa kako se borio u svim ratovima, nekoliko puta ranjavan, a oni i sinovi im nisu videli front, a sami sebi, iz udobnih fotelja u pozadini, delili ordenje za patriotizam i hrabrost. Pa kako se priča da knez Pavle, potpisnik Trojnog pakta i oteran u emigraciju od strane kraljevske vojske, nije od Karađorđevića, stricu Arsenu poturila ga ruska grofica, Arsen ga priznao, dao bratu Petru. Grofica je dobila i blizance, optužujući opet Arsena, a on je i pre začeća blizanaca bio s Kozacima, miljama daleko. Jedan je preminuo, drugi se, 1895-1933., predstavljao kao Nikola Arsenov Karađorđević, nepriznati sin srpskog kneza Arsena. Borio se protiv komunista u Rusiji, oteran u Sibir, pobegao odande u Ameriku, oženio se, pa se vratio u Francusku, tražio novce od Đorđeve i Aleksandrove sestre, udovice Jelene, i preminuo kao narkoman. Plašeći se da ih Nemci ne provale, Ameri i Englezi napustili su Beograd. Maklin je, ako mu je verovati, dao Đorđu svoju beretku, i kadilak, kad je rat okončan Đorđe mu vratio auto ne i beretku. Osim pradede Vožda, i junačinu, naivnu dobričinu, strica Arsena, koga je Dvor s ministrima ljigavcima malterirao kao Đorđa, naš princ je cenio i jedva znanog nam Božidara Karađorđevića. Likom, stasom i šarmom slični. Boža je sin Voždovog unuka Georgija i Sarke, kćerke kapetana Miše Anastasijevića. Rođen je 1861., preminuo 1908., u Versaju, kad se u Beogradu, Đorđe jedva punoletan, i tada borio s ‘aždahama’ iznutra i spolja. Božidar je bio doktor pravnih nauka, ali bavio se pisanjem i slikanjem, Družio se s Viktorom Igoom, Gi de Mopasanom, Anatolom Fransom, Žil Masneom. Putovao je po svetu i napisao u Francuskoj cenjeni ‘Put u Indiju’, i ‘Priručnik za umetnike’. Njegove mošti nisu na Oplencu, možda, sem Đorđa, niko od Karađorđevićih i ne zna za njega. Kad smo o tračevima koji prate slavne ličnosti i članove njihovih porodica, naši mediji pišu o mlađanom Aleksandru Trećem Karađorđeviću. Bio je verenik Kusturičine kćerke Dunje, potom ga šutnula, po Parizu je varao s lakodajkama, sramne fotke su objavljivali i naši mediji. Sad, opet uz fotke, ima dečka u Nikaragvi. Neki članovi Krunskog saveta zgroženi su ponašanjem ovog princa. Neki vele: Ako mogu princ Hari, i njegov tata Čarls, koji je uz svoju divnu ženu Dajanu, svugda, naočigled sveta, vodio ljubavnicu, staru, ružnu i krivonogu raspuštenicu Kamilu, čak ju je, po Dijaninoj zagonetnoj pogibiji i po smrti majke Elizabete, učinio i kraljicom, može i naš Aca. Neki, poput Matije Bećkovića: Sve su to internet izmišljotine. Mlade generacije vele: Dosta kraljeva, kraljica, prinčeva i princeza, njihovih Krunskih saveta i ministara! I onih u bajkama, i ovih na javi. Svi smo iste trice i kučine, po Bogu braća i sestre, po Darvinu od čovekolikih majmuna, po futuristima od groznih Vanzemaljaca. Kad je reč o Đorđu, bio je, poput većine nas, ovozemaljski i narodski, te je zato, bar po meni, Princ od Nezaborava! U ‘Embahadama’ Crnjanski napisa da je Đorđe poslednji čistokrvni Karađorđević, posle njegove smrti ostali su samo, ljutili se ne ljutili, Mešanci i Polutanu, majke im strane grofice i princeze. U Valjevu, Kraljevu i Novom Sadu postoje ulice ‘Princ Đorđe Karađorđević’.
Milorad Panić Surep
BUNTOVNA ME MAČVA RODI
Buntovna me Mčva rodi
I odnjiha uz oluje,
te vam velim: Nigde tako
ne peva se o slobodi,
nit o pravdi lepše snuje.
I sad vetar što njom vatre
raspiruje, polja pali,
sav plod truda kada satre-
u vignju će čelik srca
moći samo da okali.
S popaljenih se ognjišta
po selima zavet krade:
U Mačve srp pretvara ,
njive naše u bojišta,
a ratare u gromade.
Zato kraju u požaru
i ja vičem iz sve snage:
Vekovima na tvom žaru
moći će se ogrejati.
