Posle mog komentara na tekst gospođe Vere Arsenović u „Politici“ pod naslovom „Amanet Koste Dimitrijevića“, ovih dana na kućnu adresu mi je stiglo pismo navedene gospođe koje me je inspirisalo da se oglasim.
Piše: „…najpre da se zahvalim, što ste na vrlo pravilan način shvatili moj dopis o posvećenosti starih učitelja. Nema tu ni trunke politike, samo briga za prosvetu.
Što se tiče Brane Ćosića, reći ću nešto, što možda, dosad, niste uspeli da saznate. Iako smo imali porodičnu kuću u Štitaru, moji roditelji su odlučili da žive u školskom stanu, da bi svaki čas bili dostupni i đacima i roditeljima. Majka Brane Ćosića gospođa Dara, dolazila je svakog Vidovdana, da najboljem učeniku pokloni knjigu. Kad smo sestra i ja (bliznakinje) rođene, došla je u maminu sobu i pitala gde smo rođene (stan je bio veliki), kad je mama iskazala mesto rođenja samo je rekla: „Tu sam i ja rodila moga Branu.“ Cveće, koje je uvek polagala uz Braninu sliku, u učionici, poklonila je mami. Bila je to 1940. god. 1941, posle bombardovanja Beograda, došla je kod nas. Primili smo je sa njenom usvojenom devojčicom Martom. Boravila je celo vreme okupacije kod nas, kao i tetka generala Milutina Morače -Sofija Morača. Kuća je bila imućna. Hrane nije nedostajalo. Tako da su one tu ostale celo vreme. Donela je rukopis Braninog nedovršenog romana „Tuberkoloza AD“, gde govori o načinu i sistemu obolelih, u Švajcarskoj, gde se lečio. „A“ su bili privilegovani, bogati, sa najboljim lekovima i negom. Nizom broja od A do D nega je bila slabija. Mama mi je pričala, da bi taj roman da je završen i objavljen bio bolji od „Čarobnog brega“ Tomasa Mana. Na žalost ne znam gde je to završilo. Davne 1959. godine bila sam maturantkinja sremskomitrovačke gimnazije (odakle mi je mama). Književnost mi je predavao dr Stanko Korać, kasnije savetnik u odelenju za jezik SANU. Tada nam je na jednom času rekao da je „Pokošeno polje“, najbolji roman između dva rata. Šteta nije bio za lektiru, bila sam ponosna što sam ga jedina pročitala, kao i „Vrzino kolo“ i pripovetke. Gospođa Dara je takođe pisala. Imali smo njenu zbirku priča „Kroz Staro i Novo selo“. Na žalost, neko je odneo i nije vratio. Škola u Štitaru ne nosi ime velikog pisca, a bista je odneta. Ostao je samo postament. Dok smo bile mlađe (zadnji put povodom 150 god. škole) odlazile smo i poklanjale knjige školi. Bog zna gde su završile, jer se više niko ne interesuje za lepu reč. 22. maja ćerka i unuk su me vozili u Štitar kod muževe familije (on je nažalost preminuo u 90-oj god od korone-apsolutno lucidan). Bio je lekar – ortoped pukovnik. Živeli smo u Sloveniji – u Ljubljani 17 godina, gde je bio načelnik hirurgije. Vratili smo se 1991. Kad je počeo rat. Dve godine smo stanovali u stanu Miodraga Bulatovića u Palmotićevoj ulici. Bili smo prijatelji i sa njim i sa njegovom ženom, koja je bila profesor na fakultetu Političkih nauka. Nažalost, Bule je preminuo nekoliko meseci, pre sloma države. Žena i deca su ostali u Ljubljani… objavila sam samo jednu zbirku priča, pod nazivom „Želja“… Dodaću o Brani još ovo. Njegova verenica je bila Milica Zorić, kasnije žena Rodoljuba Čolakovića. Kad je Brana umro. Primila ga je u porodičnu grobnicu. Posle udaje za Čolakovića, izbacila ga je… Beograd je imao sluha i Branu dostojno sahranio na Novom groblju. Gospođa Dara je pričala mami da su obe bile u sobi kad je umirao i da joj je žao što je svoj poslednji pogled uputio verenici, a ne njoj -majci…“
Srdačno Vas pozdravljam Ja sam Vera Arsenović
Jovan Rukavina
