Da li studenti mogu ono što država nije htela? – Lični stavovi

U Holandiji, kako navodi istoričar Toni Džad, mladi su srušili zid ćutanja oko kolaboracije s nacistima i počeli da čitaju „Dnevnik Ane Frank“ u novom svetlu – kao svedočanstvo i o sopstvenom društvu. Suočavanje sa sopstvenom prošlošću nikada nije bilo ravnomerno. Danas, dok Evropa ponovo prolazi kroz talas istorijskog revizionizma, postavlja se pitanje: mogu li studenti u Srbiji da započnu proces suočavanja s prošlošću?

Iako je pokret u Srbiji ideološki raznolik u odnosu prema ratnoj prošlosti, postoje važni katarzični trenuci. Studenti su aplauzom pozdravili Gorana Samardžića, koji im je govorio da je kao dvadesetogodišnjak učestvovao u ratu u Bosni, jer je poverovao u ratnu propagandu protiv Bošnjaka. NJegov govor je postao viralan i otvorio na društvenim mrežama debatu o odnosu društva prema ratnoj prošlosti.

Najvažnije je, međutim, da su studenti probili etnonacionalističke barijere. Koračali su kroz gradove i sela Srbije, upoznavali ljude i vratili duh zajedništva. Učinili su ono na čemu je civilno društvo post-jugoslovenskih zemalja postizalo manje uspeha jer nije imalo toliku masovnost – povezali su se sa vršnjacima. Taj lični susret je ključan za rušenje predrasuda i stereotipa. Koliko im je bilo teško da se upuste u tu akciju pešačenja po Srbiji, svedoče izjave mnogih učesnika regionalnih škola ljudskih prava, umetničkih radionica i interkulturalnih ekskurzija u organizaciji civilnog društva. Mladi su, uprkos pritisku porodice i okoline – „ne idi tamo, neko će te povrediti, ubiti“ – donosili odluku da učestvuju. Ovo „hodočašće“ neophodno je za izgradnju društva zasnovanog na ustavnom patriotizmu, koji je obesmišljen etnokonfesionalnim politikama. Jedino takva Srbija može da bude otvorena za sve njene građane i susede.

Ne bi bilo politički odgovorno svoditi čitav studentski pokret na njihovo nacionalistički i uznemiravajući Vidovdanski skup (28. jun). Takvi momenti postoje, ali ne odražavaju duh celokupnog pokreta koji nije lišen nacionalizma. To je i očekivano, budući da su studenti odrastali u društvu u kome nisu mogli da čuju objektivnu interpretaciju ratova i razviju empatiju za „druge“. Baš kao i generacija ’68 u Holandiji.

Uvid u stavove učesnika plenuma donosi istraživanje Fakulteta političkih nauka, sprovedeno na univerzitetima u Beogradu tokom najintenzivnijeg perioda protesta (februar-maj). Prema tumačenju autora istraživanja profesora Milana Bešića i Slobodana Markovića, studenti u plenumima deluju vrlo parlamentarno i inkluzivno. Usvojili su principe koji omogućavaju donošenje odluka i u uslovima višesatnih rasprava, u kojima svako ima pravo da iznese svoj stav. Uprkos raznolikosti mišljenja, uspevaju da kristališu zajednički stav i dosledno se zalažu za pravdu, a protiv nasilja i represije. Istraživanje pokazuje i da je među studentima podrška ulasku u Evropsku uniju viša nego u opštoj populaciji Srbije.

Slobodan prostor za otvorenu debatu, nezavisni mediji i sudstvo, transparentne i odgovorne institucije – sve su to neophodni preduslovi društvenog napretka. Na to je ukazao i visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava Volker Türk. To je put koji vodi od sukoba ka demokratskom društvu u kojem institucije funkcionišu i vladavina prava postaje stvarnost. Sve ovo prepoznaje se u zahtevima studenata.

Studentska pobuna je početak deblokade javnog prostora. Onog istog prostora koji je godinama cenzurisan, zastrašivan. Bez slobodne javnosti nema ni istinske debate, a kamoli suočavanja s političkim i društvenim posledicama ratova koje i dalje oblikuju život post-jugoslovenskih društava. I tu pobuna postaje važna ne samo kao čin otpora, već kao uvod u razgovor – o ratu, odgovornosti, pravdi.

Dobra osnova za takav razgovor već postoji – ostavili su je Haški tribunal i uporne organizacije civilnog društva koje su decenijama radile ono što država nije htela. A sada, studenti uvode nešto novo. Plenumima, načinom odlučivanja i vođenja debata, pokazali su da postoji drugačiji model delovanja, zasnovan na slušanju i uključivanju. Ako se iskreno zalažu da Srbija bude republika i zemlja vladavine prava, imaju veliku odgovornost da otvore mračne stranice srpske istorije za koju su odgovorne generacije njihovih roditelja i stariji.

Dok svet potresa više od 120 oružanih sukoba, a gotovo dve milijarde ljudi živi bez hrane, vode i bezbednosti, studentski pokret u Srbiji možda izgleda nebitno, ali ima jasno prepoznatljiv simbolički značaj. U vremenu geopolitičkih tenzija i sukoba, erozije ljudskih prava i demokratskih principa, studentska pobuna u Srbiji pokazuje da mladi ne odustaju od ideje da mogu doprineti promenama. Čak 70 odsto anketiranih studenata u Beogradu veruje da su deo globalnog pokreta koji aktivno doprinosi demokratizaciji sveta.

Autorka je sociološkinja sa višedecenijskim iskustvom u civilnom sektoru, državnoj upravi, medijima i međunarodnim organizacijama

Tekst je preuzet sa portala Centra za građansko obrazovanje iz Podgorice

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.