„Nikada nisam dao sebi za pravo da komentarišem trenera loše pred svojom decom. Nikada.“, kaže Vanja Grbić. To nije samo izjava o sportu. To je pravilo koje doseže dublje, mnogo dublje. Doseže do odnosa roditelja, nastavnika i same dece.
Dete živi u svetu u kojem je poverenje najosetljivija valuta. Ono ne može da proceni ko je „u pravu“; ne može da odmeri pedagošku metodologiju, niti da razlikuje strogu reč od ravnodušne. Njegov kompas su roditeljske reči. I ako te reči ponište nastavnika, dete ostaje bez oslonca. Kao što bi se igrač na terenu pogubio ako mu kažu da je sudija smešan, tako i učenik gubi uporište ako mu roditelj šapne: „On ništa ne zna, šta će on tebe učiti.“
Ali stvar nije u tome da li je nastavnik savršen. Niti je u tome da li je roditelj u pravu. Suština je u tome da dete ne sme biti talac našeg nezadovoljstva. Jer, ako rušimo autoritet nastavnika, ne rušimo samo njega, rušimo i samo tlo na kome dete treba da stoji i da uči.
Tišina u ovom kontekstu nije kukavičluk. To je vrsta discipline. Kao što mudar čovek ume da prećuti uvredu, tako i roditelj treba da nauči da prećuti komentar. Ne zato što nastavnik uvek zaslužuje tišinu, već zato što dete zaslužuje da mu se veruje.
Ima, naravno, slučajeva kada nastavnik greši, kada prekorači granicu. Ali čak i tada, pred detetom nije mesto za demontažu autoriteta. Tada roditelj može, u ime zrelosti, da se obrati nastavniku, školi, sistemu. Jer dete mora videti da postoji put za razgovor, a ne put za podsmeh.
U tome je velika, tiha paradoksalna lekcija: da vaspitanje ne počinje uvek u rečima, već u prećutanom trenutku. U odmerenom ćutanju, u uzdržanosti. Ta tišina gradi most između sveta odraslih i dečjeg poverenja.
Kad govorimo o poštovanju nastavnika, mi zapravo govorimo o poštovanju samog čina učenja. Ako dete čuje da je onaj koji ga uči ništavan, onda i znanje postaje ništavno. A ako čuje da je nastavnik vredan poštovanja, onda i znanje dobija dostojanstvo.
I možda je zato Grbićev savet više od sportske anegdote. To je podsetnik da vaspitanje nije samo u tome šta roditelj kaže, nego i u tome šta ume da prećuti.
Jovica Radović
