Umire li demokratija u svetu? – Lični stavovi

Knjiga Kako umiru demokratije Stivena Levickog i Danijela Ziblata gradi verovatno najsmisleniju tezu: demokratije ne zavise samo od institucija posvećenih zaštiti vladavine prava – njima su potrebne i neformalne norme koje svi politički igrači treba da poštuju kako bi demokratija preživela.

Autori donose kontrolnu listu normi zbog čijeg bi kršenja trebalo da se oglase sirene za uzbunu: Da li političari odbacuju pravila demokratske igre – na primer, napadom na legitimitet izborne pobede svog protivnika? Da li poriču i sam legitimitet svojih rivala? Da li tolerišu ili ohrabruju nasilje u politici? Da li prete da će ograničiti slobode svojih političkih neprijatelja, ali i medija?

Tramp, ili Vučić kod nas, demonizuje protivnike, ohrabruje brutalnost u odnosu prema svojim kritičarima i nastoji da ograniči pravo na političku participaciju . Oni nisu usamljeni demagozi koji su došli niotkuda. Proizvela ih je kultura „ekstremne polarizacije“ u populističkom okruženju u kojem se slabi normativni „branici“ demokratije prvo rasklimaju, a onda lome. Za nas je zanimljivo da Levicki i

Ziblat ne krive samo desne elite, već i građane. Dajte građanima šansu da učestvuju u partijskim izborima, pustite ih da govore šta misle po društvenim medijima i demokratija može otići dođavola, upozoravaju autori. U odsustvu posrednika – demokratskog političkog obrazovanja i javnosti koji podržavaju demokratske norme – mase lako postanu plen demagoga i mogle bi uništiti sistem koji im omogućava samoupravu.

Opet poenta nije u sprečavanju konflikta –demokratija postoji upravo zato da bismo mogli da izađemo na kraj sa njima. Pitanje je da li se politička borba može voditi bez poricanja legitimiteta protivnika? I to na način da predsednik svoje kritičare dehumanizuje i proziva kao teroriste i izdajnike što obesmišljava dijalog i dovodi društvo na ivicu građanskog rata.

Tri scenarija za kraj demokratije

U svojoj knjizi indikativnog naziva Kraj demokratije Dejvid Ransiman tvrdi da građani političke institucije vide kao jednosmerne i zatvorene u sebe. Za Ransimana je demokratija umorna i iznurena. LJude ne podstiče perspektiva promene u kojoj svi mogu biti na dobitku; ako se uopšte pokreću na aktivnost, građani to čine samo da bi povratili nešto što misle da su izgubili – a to znači da se znatan deo energije troši na traženje krivaca.

Ransimanova analogija sa krizom srednjih godina neizbežno implicira da je smrt na vidiku, te on skicira tri moguća scenarija za kraj demokratije.

Klimatske promene

Jedna smrtna opasnost su klimatske promene za koje tvrdi da im nedostaje neposrednost da bi inspirisale političku akciju neophodnu za njihovo savladavanje.

Rečit primer su Žuti prsluci u Francuskoj koji kažu da poreze na emisije gasova Makron može da pravda samo pričom o kraju sveta – dok oni brinu o kraju meseca.

Ransiman lakonski konstatuje da klimatske promene ne daju demokratiji da živi, ali nisu dovoljne ni da je ubiju.
Istovremeno, svet je uvučen u najveći broj oružanih sukoba od Drugog svetskog rata, Za svaki dolar uložen u novu vojnu opremu, ne postoji samo cena koja se plaća u emisijama ugljen-dioksida, već i propuštena prilika za ulaganje u klimatske akcije. I to sve povrh ogromnog broja žrtava samih oružanih sukoba.

U martu 2025. je EU uznemirena smanjenjem vojne pomoći i diplomatske podrške Ukrajini od strane Donalda Trampa, odredila da će ići još dalje, sa predlogom od dodatnih 800 milijardi evra ulaganja širom bloka, u plan ReArm Europe. Zeleni dogovor i ponovno naoružavanje Evrope teško da mogu zajedno. Postoji realna zabrinutost oko načina na koji dajemo prioritet kratkoročnoj bezbednosti i pritom žrtvujemo dugoročnu sigurnost..

Društvene mreže

Drugi izazov, za Ransimana, jesu Fejsbuk i uspon društvenih mreža. Fejsbukov izazov demokratiji je pre svega epistemološki. Internet giganti žele da nas što bolje upoznaju, kako bi mogli stalno da nam daju još više onoga što želimo. Nasuprot tome, demokratija je oblik institucionalizovane neizvesnosti: ne možete znati šta će se desiti na izborima, ni u širem političkom razvoju. Ta otvorenost je izvor snage; ona znači da demokratije mogu da uče i da se adaptiraju.

S druge strane, uprkos obećanju svetskog znanja nadohvat ruke, internet nam zapravo zatvara um usklađujući ta znanja s našim predrasudama. Pitanje je i koliko nam društvene mreže ostavljaju vremena da razmišljamo o informacijama koje zahvaljujući njima dobijamo u ogromnim količinima? „Antidruštvene mreže“ taj posao držanja zajednice na okupu ne samo da rade loše, nego proizvode razdore i dele, lokalno i globalno, svet na jedne prema drugima krajnje neprijateljski nastrojene suparničke identitetske (etničke, verske, rasne, kulturne, političke) grupe.

Od referendumske pobede Bregzita u junu 2016, poplava naslova o „lažnim vestima“ i „post-istini“ u suštini se vrti oko istog narativa: algoritmi favorizuju sukob i zatvorene zajednice istomišljenika, pojačavaju naše kognitivne pristrasnosti i podstiču širenje lažnih informacija na račun „činjenica“. Svaka politička struja ima svoj Jutjub kanal i Instagram nalog. U takvoj konfiguraciji, sposobnost za argumentaciju, slušanje i razrešavanje sukoba putem razuma postepeno ustupa mesto digitalnom građanskom ratu koji podgrevaju političke ambicije nekolicine milijardera. Glavna žrtva? Istina. Tačnije, naše sposobnosti da razlikujemo istinu od laži.

Posledično, u savremenoj javnoj sferi više se ne sukobljavaju ideje, već same činjenice. NJihova vrednost raste ili pada u zavisnosti od toga koliko pažnje mogu da privuku na digitalnim platformama. Tržište je, dakle, osvojilo javni prostor: istinito je ono što se bolje prodaje.
Marija Resa, novinarka dobitnica Nobelove nagrade za mir 2022. tvrdi, u svojoj knjizi Кako se suprostaviti diktatoru, da struktura podsticaja našeg informacionog ekosistema nagrađuje laži.

Čitav poslovni model platformi društvenih medija je da privuče pažnju na sve inventivnije načine: prikupljanje više podataka o korisnicima, preciznije ciljanje sadržaja, sve dok svi ne dobijemo sveobuhvatni pregled vesti koji obuhvata samo priče koje želimo da čitamo. U korenu svega, tvrdi ona, je elementarna istina da su laži jednostavno zanimljivije od činjenica.

Jedan drugi autor, Vejdajanatan daje ubedljivu napomenu – biti povezan, to jest primećen i prihvaćen nije isto što i pripadati „otvorenoj kulturi“ u kojoj se prepoznaju i uvažavaju „gledišta drugih“. To je tako zato što se na Facebooku primećenost i prihvatanje meri i uređuje algoritmima, a ne razboritim rasuđivanjem o kvalitetu pripadanja. Naše zadovoljstvo proizilazi iz činjenice da su nas drugi opazili i priznali kao vredne pažnje. Upravljanje pažnjom je ključni cilj za mreže , koji pored novca povezuje sve njegove aspekte.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu u penziji

Nastavak u narednom broju Nedelje

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.