Predlažemo
Сутра се слави „чувени“ Илинденски устанак из 1903. године, догађај који је деценијама
постао синоним за некакву измишљену борбу македонског народа против турске
окупације. Жалосно је што већина Срба и данас сматра да је тамо неки Пито Гули са 20
сеоских бораца уздрмао темеље турске империје у јужним српским областима, док се
славне ослободилачке армије генерала Мишића, Бојовића и Путника непрестано и упорно
стављају са стране. Илиндански (бугарашки и ненародни) хаос циљано је отпочео на дан
Св. Илије 1903. године у Крушеву, око 30 км западно од Прилепа и тада је било једино
насеље у Македонији без турског становништва (случајност???).
У самом месту је била полицијска станица са само 6 турских жандара, телеграфска станица и војна посада са 21турским војником. Наводни „организатор“ устанка био је бугарски учитељ Никола Карев, а командант устаничких „снага“ Пито Гули, калајџија из Крушева са 20 својих бораца. Њима су се придружили Иван Алабак из Велеса, Андреја Динков из Јениџе Вардара,
Блажо Белинац из околног села Бирино, бугарски војвода Ћурчин Наумов и још народних
„устаника“. У околини Крушева скупило се близу 400 револуционара чији је задатак био
да „ослободе“ ово место од силних Турака. Важно је нагласити да су главне конце у овој
смртоносној (по голоруки, невини и неспремни словенски живаљ) игри вукли бугарски
генерал Гончев, пуковници Протогеров и Јанков, бројни официри и подофицири
регуларне бугарске армије од којих је већина била родом из саме Бугарске и без икаквих
веза са Македонијом. Подршку за „крушевски сценарио“ (попут свима познатих
подметачина из Овчаре, Маркала, Сребренице, Рачка итд.) дали су и професори бугарских
школа Петре Тошев, Дамјан Грујев, Петар Поп-Арсов, Борис Сарафов, Ђорђе Петров и
други опасни или чак бројни преварени људи. Крушево је нападнуто, турски војници су
пружили отпор, али када су видели да су немају шансе у борби, пробили су зид своје
касарне и побегли.
У овом окршају погинуо је само један турски војник док су се сви остали извукли. На другом крају Крушева и жандари су се бранили, али када им је запаљена зграда они су се предали. Свих 6 заробљених полицајаца „устаници“ су убили на лицу места. Проглашена је република и пред народом обелодањено да бугарска војска спремно чека на граници како би увела „ред“ у Македонији. „Устаничке“ пробугарске чете пуцале су и у преспанском и охридском крају где је командовао бугарскипотпоручник Давидов. Већински Цинцари и Срби у Крушеву истог момента су седистанцирали од крвавог и бесмисленог пира „македонских“ устаника, али су сви морали да дају храну, новац и остале потрепштине за устаничку ствар. Током ових дешавања из
Бугарске је са 200 људи дошао Борис Сарафов, прешао реку Вардар и изнад села Степанци
успоставио „штаб“ у који су стизале катастрофалне информације са терена. Турски
одговор био је муњевит и суров. За гушење немира у Македонији постављен је Етем-паша,
а за преотимање Крушева је одређен командант дивизије у Битољу Бахтијар-паша. Где год
су се „устаници“ сукобили са турском војском трпели су тешке поразе. Господин Сарафов
је са својим штабом и 200 људи брзо побегао у Бугарску (као и сви бугарски официри и
тзв. војводе), а македонски народ остављен је на милост и немилост Турцима и
шиптарским терористима који су ишли уз њих палећи, убијајући и пљачкајући све пред
собом. Бахтијар-паша заузео је Крушево за пар сати, а последњи отпор пружен је на месту
Мечкин Камен где је опкољена и уништена чета несрећног Пита Гулија.
За 20 дана турска војска и Шиптари сломили су у потпуности Илиндански „устанак“. Крушево је пре ових трагичних догађаја имало око 15 хиљада становника, а након свега остало је само 5
хиљада људи. Спаљено је и опљачкано 4 хиљаде кућа у Крушеву, велелепна и богата
грчка црква, а народ поубијан или расељен широм Европе. Преко 20 села је опустошено и
уништено, а народ се у масама окретао ка Србима који су најреалније схватали развој
догађаја. Из Србије и Европе је почела да пристиже огромна хуманитарна помоћ пред
надолазећу зиму тамошњем угроженом становништву. Бугари су разочарани ефектима
„устанка“ почели са убиствима угледних Срба у Скопљу, Прилепу, Битољу, Тетову,
Ђевђелији, Солуну, Гостивару. Бугарски терориста Вељко Мандарчев убио је српског
учитеља у Скопљу Јевту Фртунића, а на ножу којим га је убио са леђа остала је цедуља са
поруком „Смрт на враговите“.
Јасно је да су бугарски екстремисти безразложно видели у Србима веће непријатеље од Турака и Срби су почели са самоорганизовањем у циљу заштите сопствених живота. На тадашњу српско-турску границу упућен је мајор Петар Пешић из српског Генералштаба како би детаљније сагледао ситуацију у Македонији.
Овај „устанак“ из августа 1903 није био ништа друго него покушај бугарског
(прогермански оријентисаног) двора да прикаже све Словене у Македонији као Бугаре и
тако потпуно елиминише сваки српски, а тиме и руски утицај.
Српске политичке, економске и културне елите углавном се нису правилно поставиле у
погледу истинске заштите интереса сопственог народа током последњих стотину година.
Овај идиотски (грч. идиотас- незаинтересованост за друштвена збивања) начин небриге о српским интересима мора се променити у најхитнијем временском року, и по форми и по
садржају. Енергија највиших српских националних кругова непотребно је утрошена на
стварање државних идентитета за робовске националне ентитете Балкана, док је
државотворни дух српског народа свесно или несвесно, али срамно потискиван на свим
пољима. Поставља се питање како је након победничких ратова (1912-1918) једино српски
народ на Балкану остао без својих јаких државних институција и историјског идентитета?
Србија и Црна Гора су уградиле своје међународно признате суверенитете у правни темељ
климаве јужнословенске државне заједнице 1918. године-у Југославију, а слично се
догодило и 1945. године.
На крајње инфантилан, несхватљив и лакомислен начин, без икаквих гаранција за очување елементарних атрибута државотворности Срба, сами смо се одрекли: оца, мајке, брата, сестре, дипломатије, армије као јединог гаранта државне безбедности, правосуђа, политичког и привредног система, јасно дефинисаних граница и савезника. Непријатељи Србије који су се углавном налазили на Западу и Турској чинили су све да српско-словенски фактор, вековно опредељеног ка заштитничком руском државном дискурсу ослабе и потчине сопственим циљевима у далекосежно планираној политици преузимања моравско-вардарског коридора, једног од најважнијих континенталних стратегијских праваца ка источном Медитерану и нафтним пољима Блиског истока. Сломити српско-словенску балканску баријеру значило је и посредно увлачење истих непријатеља у тзв. меки трбух Русије из правца Турске ка енергетски
богатим басенима Каспијског и Црног мора. Неутралисање балканске претње у виду јаке
српске државе (1914, 1941, 1991) како би се створио безбедан ослонац у будућој агресији
на Русију постао је главни циљ свих антисрпских и антируских кругова Запада и
исламског калифата. Рат тенкова и бајонета је видљив и увек поражавајућ за све
непријатеље Словена, тако да уплашени непријатељи често прибегавају грубом
фалсификовању историјских чињеница, ширењу дезинформација и полустина где су
ефекти доста повољнији по њих јер је српски пропагандни одговор углавном раван нули.
Медијски рат није никаква новост и не почиње појавом интернтета или телевизије као
тренутно најпрепозатљивијих и најутицајнијих медија у обликовању наше (не)свести,
одавно је на делу искривљена стварност преточена у бројне књиге и разноразне
идеологије. Тренутно питање Косова и Метохије директно је повезано са македонским
питањем, и сваки патриотски опредељен грађанин и интелектуалац тога мора бити свестан.
Велике су српске жртве пале за ослобођење Старе Србије и освету Косова. Не
постоји нити један разуман разлог да државне институције Србије не покрећу и питања
везана за територијалну отимачину српске Македоније од стране непријатељски
оријентисаног страног фактора. Може ли ико довести у сумњу државне границе Србије са
којима је наша земља ушла у Велики рат 1914. године на страни Антанте и победнички га
завршила 1918. године? Треба ли Србија да се стиди десетина хиљада својих погинулих
војника у ослободилачком рату против Турске 1912. године када је силом свога оружја
поразила вековног завојевача и протерала га према азијским пустарама одакле је непозван
и дошао у 14. и 15. веку? Наши непријатељи у балканским и 1. светском рату могу бити
љути на нас јер смо им у часној и отвореној борби нанели тешке губитке који прелазе број
од 800 хиљада војника избачених из строја! Они могу да се љуте, али ми морамо тиме да
се поносимо јер смо као нападнута страна имали свако право на одбрамбени и
ослободилачки рат. Ослобођење Косова и Метохије и Македоније заслуга је српске војске
и српског народа у целини и апсолутно је недопустиво да наше победе и наше територије
сада неко други присваја, притом очекујући да Србија и Срби све то немо посматрају и
ћуте. Задатак наше генерације јесте да се Србија ослободи наметнутих комплекса ниже
вредности и да на транспарентан и аргументован начин снажно затражи оно што јој
припада по свим међународним конвенцијама. Не треба се повлачити пред неправдом,
треба започети офанзивно политичко деловање за повратак националног достојанства и
свега оног што нам је мимо наше воље и свих позитивних закона нелегално и нелегитимно
отето на различите и махом перфидне начине. Метохија, северна Албанија, Косово и
Македонија су део српске државне територије. Само велике силе могу седети за
преговарачким столом са Србима где ће се тражити модел који ће задовољити наша
територијална потраживања, питање ратних репарација, финансијских и нематеријалних
одштета од агресорских држава. Србија никада не сме дозволити да се поједини
историјски фалсификати на било који начин упоређују са биткама на Куманову, Битољу,
Кајмакчалану и Добром пољу. Као победничка нација морамо се победнички и поставити
према свим агресорима које смо заслужено потукли и поразили. Доста је било са
понижавањем наше државе и нашег народа.
Српски народ мора бити свестан дубоке повезаности са својом словенском сабраћом у
данашњој С. Македонији и обратно. Македонци немају никог ближег од Срба на свету.
Манастири, цркве и градови древне охридске архиепископије, Скопска митрополија и
Злетовска епископија биле су под надлежношћу Пећке патријаршије од њеног настанка.
Само краљ Милутин подигао је манастире Св. Никите, Св. Николе и Св. Арханђела у
Скопској Црној Гори, а у манастиру Св. Ђорђа код Старог Нагоричана сахрањен је
бугарски цар Михаило (погинуо у бици код Велбужда). Дакле, шта је то Илинденски
устанак македонског народа у Крушеву? Једноставно речено-ништа, био је то ужасни
масакр невиног хришћанског словенског народа који су изазвали и планирали пронемачки
владајући кругови у Бугарској, бугарски официри придошли из Софије и политички
инструисани од Немачке. У то време Русија је тражила мирно решавање проблема за
окупиране Србе/Словене у европској Турској, док појединим западним центрима моћи
није било у интересу да се Русија дубље укључи у спор балканских држава са Турцима-
православне и већински наклоњене Москви. „Опасни“ руски утицај на Балкану (као и
данас, сигурно се брину да Русија не бомбардује Београд) плашио је Немце и Енглезе због
могућег изласка руске империјалне силе на Средоземље, запоседање Црног мора и
егејског приобаља са Бугарима, контроле Ортранта код острва Сазан у албанском
приморју са Србима и критско-атинског острвског штита са Грцима. Планови који би
водили у том смеру морају бити пресечен јер доводе у опасност војно-поморску и
трговинску превласт Британије у Медитерану и угрожавају освајачке планове Стамбола,
Беча и Берлина на балканској рути. Западне силе и Турска против Русије, ништа ново под
сунцем!
Као специфична врста закључка око Илинданског догађаја 1903. године намеће се
следеће: Природно савезништво (језик, вера, историја, обичаји, животни простор…)
између српског и бугарског народа неко жели да спречи по сваку цену! Срби и Бугари су
народи са пуно више заједничког него различитог, те би у духу политичке коректности
(како се то данас каже), па и обостраних интереса требали бити далеко ближи једни
другима него икада. Далековидим планирањем, државе некадашњег балканског савеза из
1912. године могле би заједничким напорима изаћи на четири мора и суверено владати
европским југоистоком уз политички, економски и војни ослонац на савремену Руску
федерацију. Не заборавити оно што је било јуче, наравно, али превасходно мислити
логично и гледати у будућност. Грчки, бугарски, српски, црногорски или македонски
грађани, од Бањалуке до Атине и од Варне до Будве лако могу замислити све предности
реалног живота над ноторним манипулацијама типа Илиндена. Доста лажи!
Вековима се води дрска политика „завади па владај“, колонизација и експлоатација јаких над слабима, али и политика праведне борбе против злоупотребе најважнијег и најдрагоценијег
демократског ресурса-слободног човека у развијеној и сувереној држави!
Јединствен српски РОД као одговор на сваки изазов-до победе!
Михаило Милошевић – РОД
