Сви ми добро знамо шта се збило тог кобног и несрећног 6. априла 1941. године. Силе Осовине са својим Савезницама су напале Краљевину Југославију и сасвим је поразили у року од 11 дана. Након пораза и капитулације, уследило је брутално, немилосрдно и бестијално распарчавање територија. Све у свему, Срби су опет постали страдални и опет је заведен терор и уништавање свега што је српско или има везе са Србима као Народом и Нацијом. Регент Краљевине Мађарске познатији као Миклош Хорти је искористио своје савезништво са Хитлером и Мусолинијем и без одлуке Парламента је муњевито окупирао Бачку у Војводини.
Регент Хорти је претходно Бечком арбитражом добио Трансилванију у Румунији коју је насељавао мађарски живаљ док је након Михенског Споразума 1938. године окупирао јужне делове Словачке. У самој Мађарској је вршена ФАШИЗАЦИЈА и МИЛИТАРИЗАЦИЈА Државе и Друштва која се огледала кроз организацију „Левенте“ која је са 700.000 чланова спадала у сам врх свих тих поступака. Треба истаћи да су јединице Мађарске краљевске војске у инвазији Совјетског Савеза 1941. године спалили и комплетно уништили близу 30 села у Совјетском Савезу спроводећи безуман терор и иживљавање над цивилним становништвом. Регент Хоти је желео да под јурисдикцијом Хитлера и Мусолинија оствари своје планове и снове и тако је и деловао.
Мађарска окупација Југославије састојала се од војне окупације, затим анексије области Бачка, Барања, Међимурја и Прекомурја током Другог светског рата. Све те територије су пре 20. века биле под контролом Угарске и у састав Југославије су ушле Тријанонским Споразумом после Првог светског рата. Те области су сада део неколико Држава. Бачка је сада део Србије, Барања и Међимурје су сада део Хрватске, а Прекомурје је део Словеније. Окупација је почела 11. априла 1941. године када је 80.000 мађарских војника прешло југословенску границу као знак подршке немачкој инвазији Југославије која је отпочела пет дана раније. Отпор мађарским снагама су пружали српски Четници, али је одбрана Југословенске војске у том тренутку била срушена.
Мађарске снаге су посредно помагали месни Фолксдојчери, немачка мањина, која је имала формирану милицију и разоружала је 90.000 југословенских војника. Упркос спорадичном отпору, мађарске снаге су убиле много цивила током ових почетних операција, укључујући и неке Фолксдојчере. Влада новоформиране ОСОВИНСКЕ МАРИОНЕТСКЕ ДРЖАВЕ, Независне Државе Хрватске, накнадно се сагласила са мађарском анексијом области Међумурја, што је узнемирило хрватско становништво у тој области.
Окупационе власти су одмах класификовале становништво Бачке и Барање на оно које је живело у том областима док су оне још биле под Угарском влашћу 1920. године и на углавном српске Досељенике који су у то подручје стигли од када су те области део Југославије. Затим су отпочели са притварањем месних Срба у сабирне логоре и затим их пребацивајући уХрватску, Црну Гору и Србију. На крају је десетина хиљада Срба депортовано из окупираних територија.
Уследило је спровођење „мађаризације” политичког, друштвеног и привредног живота окупираних територија, што је укључивало поновно досељивање Мађара и Секеља из других делова Мађарске. „Мађаризација” се није односила на Фолксдојчере, који су имали посебан статус под мађарском влашћу, док су у Прекомурју мађарске власти биле попустљиве према Словенцима.
Мали оружани отпор МАЂАРСКОЈ ОКУПАЦИЈИ почео је у другој половини 1941. године и на њега су мађарске власти одговориле преким мерама, које су укључивале убиства, прогон и заточеништво. Побуне су углавном биле концентрисане у српском подручје јужне Бачке у региону Шајкашка, у коме су су мађарске снаге светиле своје губитке. Августа 1941. године цивилна Управа је преузела власт над „Јужним земљама” (мађ. Délvidék) и оне су формално анектиране у децембру. Јануара 1942. године мађарска Милиција је извршила рације током који је убијено преко 3.300 људи, претежно Срба и Јевреја.
Марта 1944. године, када је Мађарска схватила да је пред губитком рата и када отпочела је преговоре са Савезницима, Њемачка је преузела управу над земљом, укључујући анектиране територије, током операције Маргарет I. Уследило је сакупљање и превоз осталих Јевреја на окупараним територијама у логоре смрти, што је довело до смрти 85% Јевреја из окупираних територија. Пред повлачење немачких снага са Балкана, уочи напредовања совјетске Црвене Армије, Немци су евакуисали 60.000—70.000 Фолксдојчера из Бачке и Барање у Аустрију. Бачка и Барања су браћено под југословенску управу крајем 1944. године када је Црвена армија истерала немачке снаге из земље. Међимурје и Прекомурје су остали под окупацијом све до последње недеље рата.
Подручја Бачке, Барање, Прекомурја и Међимурја била су настањена словенским живљем од Средњег Века. У позном Средњем Веку, ова подручја су била под управом Угарске, а касније долазе под управу Османског Царства и Хабзбуршке монархије. Трансформацијом Хабзбуршке Монархије у Аустро-Угарску Монархију 1867. године, ови простори су се нашли у угарском делу Монархије у коме је уместо латинског и немачког као службени уведен мађарски језик и у коме су немађарски становници били изложени мађаризацији, док су им културна и политичка права у великој мери била ограничена. Мађари су у оквиру Угарске чинили мање од половине становништва. Према попису из 1910. године 48% становништва Угарске је говорило мађарски језик, али у овај проценат нису укључени само етнички Мађари, већ и Припадници других Народа као што су Јевреји, Буњевци, итд. Остатак становништва Угарске чинили су Румуни, Словаци, Срби, Хрвати, Словенци, Немци, Украјинци, итд.
Након завршетка Првог светског рата и распада Аустро-Угарске Монархије 1918. године, на Париској мировној Конференцији, Силе Антанте су склопиле Тријанонски Споразум са Мађарском, која је тиме призната као независна држава. Споразум је, поред осталих ствари, дефинисао границу између Мађарске и суседних држава (укључујући Краљевину СХС). Области којима је раније управљала Хабзбуршка Угарска подељене су између независне Мађарске и суседних Држава. Од ових области, у састав Краљевине СХС ушла су подручја бивше Краљевине Хрватске-Славоније, а такође и подручја Баната, Бачке, Барање, Прекомурја и Међимурја. Значајан број Мађара је остао да живи на територијама које су ушле у састав суседних Држава, укључујући и Краљевину СХС, али су на овим територијама Мађари били мање бројни у односу на друге Народе. Током међуратног периода Мађарска је тражила ревизију граница дефинисаних Тријанонским Споразумом, па су односи две Државе били затегнути. Чехословачка, Румунија и Југославија су се 2. августа 1938. године договориле о делимичној ревизији одредби Тријанонског Споразума, којом је Мађарској дозвољено да се поново наоружава.
Априлски рат у Краљевини Југославији званично је почео 6. априла 1941. године када су Силе Осовине извршиле инвазију на њену територију. Нацистичка Немачка извршила је инвазију на Југославију („Операција Казна“), 6. априла 1941. године без објаве рата. Био је то прекршај Правила и Конвенција ратовања. Шест стотина бомбардера и борбених авиона немачке авијације (Luftwaffe) бомбардовало је Београд запаљивим и распрскавајућим пројектилима. Београд је био отворен град, без ваздушне заштите и противваздушне одбране. Уништена су читава стамбена насеља. Процењује се да је у Београду страдало око 17.000 српских цивила током бомбардовања Luftwaffe-а. То је више цивилних жртава него у претходним нацистичким бомбардовањима Варшаве, Ковентрија и Ротердама заједно. Тај варварски акт је сам по себи представљао РАТНИ ЗЛОЧИН и АКТ ГЕНОЦИДА јер су мете напада били српски цивили и цивилне структуре. Уништење српског народа и Државе било је циљ Адолфа Хитлера. Био је то акт геноцида. Нацистички напад на Београд представља до тада невиђен атак на животе цивила. Тако је отпочело страдање Срба. Огромној Армади коју је предводила Хитлерова Немачка, одлучила је да се прикључи и Хортијева Мађарска увидевши прилику да поравна историјске рачуне и промени границе одређене Тријанонским Споразумом.
Као Савезник Немачке, у Другом светском рату учествовала је и Мађарска на челу са Миклошем Хортијем, оданим Савезником Хитлера. Хитлер је планирао да изврши инвазију на Совјетски Савез и због тога је тражио додатно војно ангажовање Мађарске на овом простору. Међутим у Југославији је извршен преврат, збачена је Влада која је потписала Тројни Пакт и Немачка се одлучила да нападне Југославију. Изговарајући се да има нека нерешена питања Хорти је послао своју војску у Бачку. Хорти је без знања Парламента ковао планове да заузме Бачку. Међутим, поједини Заговорници мађарско-југословенског пријатељства (о којем је претходно био потписан Споразум) нису желели да прихвате тај чин и када је пронацистичка Влада дошла на власт у Мађарској, а тај Споразум постао мртво слово на папиру, Хорти је без већих проблема могао да оствари своје планове. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са представницима Хитлеровог Генералштаба, Мађарска до 30. марта 1941. године израђује распоред мађарских јединица за упад у Југославију.
На дан проглашења НДХ, мађарска Влада заседа 10. априла 1941. године, одобрава Регентову заповест о ратним операцијама у „Јужним крајевима“ и издаје „Прокламацију мађарском народу“ да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Стварајући привид да је Бачка освојена херојским биткама, Хортијеве трупе су исценирале сукобе пуцајући по крововима и оптужујући локално становништво да на таванима крије Четнике. Мађарске трупе окупирале су Нови Сад и одмах завеле своју Управу. У сам град је умарширала војска и наоружани одреди Мађара, а прва мета им је био споменик Светозара Милетића који је уклоњен од стране мађарских окупационих власти. Посебно је страдало цивилно становништво Сомбора, Србобрана, Суботице, Сенте и Новог Сада. Регент Мађарске је прекршио члан 23. Хашке Конвенције принудно мобилишући становништво окупиране територије, чиме је прекршен и члан 42. који забрањује присвајање туђег суверенитета за време трајања окупације. Није познат прецизан број Срба, других Словена и Јевреја жртвованих на Источном фронту у оквиру такозваних радних батаљона.
Мађарски Окупатор је ушао у Нови Сад из правца Бачке Паланке због страха од поновљеног догађаја у Сиригу. Професор Доктор Милан Рунић тврди да је главни узрок тог Окупаторовог потеза била опсесија Хортијеваца да у Новом Саду има Четника. Услед тога, као и због отпора на који су наишле у Сиригу, окупаторске снаге су у Нови Сад ушле из правца Бачке Паланке кроз Футошку улицу. Тек у поподневним сатима је мађарска војска ушла у Темеринску улицу дознавши од домаћих Мађара да је тај део града, Салајка, насељен српским становништвом и да се ту наводно крију Четници. Окупатор је наредио да капије остану отворене и заређао по кућама.
Током априлског запоседања Бачке 1941. године, услед инсценираних сукоба којима је створена привидна витешка битка „храбре“ мађарске војске са „Четницима“, побијено је најмање 8.350 (према другим подацима 8.500) Грађана. У политичком извештају Светозара Тозе Марковића од 10. октобра 1942. године напомиње се да су Хортијевци до октобра 1941. године погубили 15.000 душа, око 60.000 затворили у концентрационе логоре и протерали, а у јануарској Рацији 1942. године побили „око 10.000 душа у Шајкашкој и Новом Саду.“
Преко 10.000 људи је опљачкано током априлске окупације. Вредност опљачкане имовине износи 539.251.271 предратних динара. Тим чином је прекршена Хашка конвенција (члан 46, 47. и 48.) из 1907. године за шта нико није одговарао, као ни за све друге нечовечности у Хортијевој такозваној Великој Мађарској. Ни у „ужој“ Мађарској није поштеђена аутохтона српска заједница. Тело Свештеника Милоша Апића из Сантова нађено је 25. априла 1941. године у дунавском рукавцу, изломљених удова и са два метка у глави. Истражни Судија из Мохача је наложио обдукцију и тело је потом покопано у највећој тајности. На стотине мађарских Срба је затворено, нарочито Интелигенција. Одлуком Генералштаба и Министарства унутрашњих послова, од српске и јеврејске Интелигенције су састављени такозвани радни батаљони, а поједини Срби су стрпани у логоре.
Априла 1941. године у Марцалу је основан логор 440 у који су затворени многи „неповерљиви“ Срби, Староседеоци у Мађарској. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора није могла да наведе прецизан број присилно регрутованих војника који су као „топовско месо“ жртвовани на Источном Фронту, али „утврђује“ да је био „страховит проценат“ погинулих.
У краткотрајном Априлском рату 1941. године Војводину су окупирале немачке и мађарске фашистичке снаге. Банат је заузео немачки 41. моторизовани корпус, Бачку и Барању мађарски 4. и 5. пешадијски и 1. оклопни корпус, а Срем немачка 8. тенковска и 16. моторизована дивизија 46. корпуса. Након Априлског рата Војводина је окупирана и подељена у три окупационе зоне: Срем су Немци предали тзв. Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Хортијева Мађарска, док је Банат фактички потпао под власт домаћих Немаца (Фолксдојчера), иако је званично припадао Недићевој Србији.
Анексију Бачке и Барање формално је потврдила мађарска Скупштина 16. децембра 1941. године. Бачка је ушла у састав Бачко-Бодрошке Жупаније, осим града Хоргоша који је припао Чонградској Жупанији, а Барања је прикључена Барањској Жупанији. Нови Сад, Сомбор, и Суботица проглашени су слободним краљевским градовима, и били су непосредно подређени мађарској Влади. Окупациону власт вршиле су до 25. априла трупе мађарске „Јужне Армије“, затим Команда војно-управне групе Јужне Армије, а од 15. августа 1941. године до октобра 1944. године власт је вршила грађанска Управа, потпомогнута мађарском Полицијом и Жандармеријом. Као што су Окупатори поделили Краљевину Југославију, тако је и Мађарска административно расподелила своје освојене територије. Поред Бачке и Барање, Мађарска је окупирала и подручја Међумурја и Прекомурја, у данашњој Хрватској и Словенији.
На свим југословенским територијама које је 1941. године окупирала Мађарска узетим заједно, било је тада око милион становника, од којих 543.000 (54,3%) Срба, Хрвата и Словенаца, 301.000 (30,1%) Мађара и 197.000 (19,7%) Немаца.
Један од првих потеза мађарске окупационе власти у Бачкој односио се на депортацију свих Срба, Јевреја и Рома који су досељени после 31. октобра 1918. године. Ове мере највише су погодиле српско становништво, јер су међу Колонистима после Првог светског рата огромну већину чинили управо српски ратни Добровољци. На њихово место, довођене су мађарске Породице из Буковине и Молдавије. Од 11. маја до 20. јуна 1941. године, насељено је 13.200 Мађара из Буковине (3.279 Породица). Уз то, доведене су и 53 мађарске породице из Молдавије (161 лице укупно). У куће протераних Срба, усељено је 3.325 Мађара (481 Породица). Упоредни резултати пописа из 1931. и 1941. године показују да је број говорника мађарског језика у Бачкој у том периоду порастао за 80.000.
У процентима, био је то раст са 34,2% на 45,4% Говорника мађарског у Бачкој. У северној Бачкој, говорници мађарског су чинили 74,7% становништва, док је у Новом Саду њихов процентуални удео 1941. износио 50,4% (по попису из 1931. их је било 27,1%). Ови се подаци, ипак, морају узимати са резервом, с обзиром да је у говорнике мађарског језика окупаторска статистика рачунала и један број немађара који су говорили мађарски (Јевреје, Буњевце, итд).
Да се не заборави и никада не понови више!