“Državnička sahrana, sahrana jedne države”, izložba o sahrani Tita

Podeli ovaj članak
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  


Izložba fotografija “Državnička sahrana, sahrana jedne države” Imrea Saboa u Kvaki 22 posvećena je sahrani Josipa Broza Tita, a biće otvorena večeras, na dan smrti doživotnog predsednika SFR Jugoslavije u Ljubljani 1980. godine.

Titovoj sahrani prisustvovali su zvaničnici 128 zemalja od 154, koje su tada činile UN – četiri kralja, 31 predsednik vlade, šest prinčeva, 22 premijera, 47 ministara spoljnih poslova… Kasnije je samo na sahrani pape Jovana Pavla II 2005. godine bilo više ljudi.

Smrću Josipa Broza Tita, rođenog 1892. godine u Kumrovcu, a preminulog u Ljubljani 4. maja 1980. godine, umrla je i jedna država, središte kultura i religija, mesto susreta tri drugačija kulturna i društvena entiteta.

Rođen 1956. godine u SFR Jugoslaviji, Imre Szabo jedan je od najpriznatijih jugoslovenskih foto-reportera svoje generacije. Kada je Tito umro, radio je već godinu dana kao foto-reporter u Ilustrovanoj politici, ali ga redakcija nije akreditovala da prati sahranu. Međutim, na sopstvenu inicijativu pokrio je taj istorijski događaj. Bez pristupa najboljim lokacijama i bez najbolje opreme na raspolaganju, uradio je veliki posao po kojem će kasnije biti prepoznat, a čiji deo predstavlja izložba u Kvaki 22 i objavljen je u različitim publikacijama.

Sabo je 1989. godine, koja je zbog pada Berlinskog zida bila ključna za Evropu, počeo je da radi za dnevni list Politika, a kasnije i kao urednik fotografije u NIN-u do 1995. godine, kada započinje rad kao samostalni umetnik.

Pokrivao je ratove 90-ih na Balkanu, uglavnom za nemački magazin Stern. Fotografije su mu objavljivane i u listovima Focus, Spiegel, Le Monde, L’express, Time, Newsweek, Herald Tribune, Le Nouvelle Observateur… Učestvovao je na više od 200 izložbi.

„Ja sam tada bio klinac, tek sam se u februaru 1980. zaposlio, nisam imao akreditaciju ni za jedan događaj, jer još nisam stigao da prođem sve bezbedonosne provere. Ispostavilo se da je to bila srećna okolnost, niko osim mene to nije radio. Svi su slikali tamo gde su bili akreditovani. To je izazvalo ljubomoru kod mojih kolega iz Ilustrovane politike jer imam najviše fotografija objavljenih u knjigama “Titova posledanja bitka” i “Bilo je časno živjeti s Titom”. A bio je i fin honorar za ono vreme“, kaže Imre Sabo za Nova.rs dodajući da je tada naučio važnu stvar za posao fotoreportera: ne treba ići samo na mesto gde te redakcija akreditovala, već “i okolo”.

Sabo kaže da mu je najupečatljivije na fotografijama, kada ih danas gleda, plakanje ljudi.

„To iskreno plakanje, pa taj dolazak na hiljade ljudi, strpljivo čekanje u kilometarskim redovima kako bi lično odali poštu tom i takvom predsedniku, danas kažu zlom. To je bilo vrlo iskreno, ni nalik na današnje dovođenje autobusima. A zašto su plakali? Nisu sigurno zato što su mislili da će biti materijalno ugroženi. Na kraju krajeva to je bilo vreme kada je radno mesto bilo sigurno. Prosto, bili su tužni zbog gubitka, a verovatno su mnogi od njih predosećali da vise ništa neće biti onako kako je bilo. Što se i pokazalo“, dodaje Sabo.

Izložba “Državnička sahrana, sahrana jedne države”, ciji je kustos David Pužado, biće otvorena u Kvaki 22 do 24. maja (od srede do nedelje u terminu 15-19 sati), kao deo programa petog Beogradskog meseca fotografije, koji će zvanično biti otvoren 8. maja, a održava se na više lokacija u Beogradu.



Source link

Vaš komentar