Дан победе 1945 – 2021
Након 76 година од победе над нацистичком Немачком у 2. светском рату, европски народи (државе) налазе се у слозженим и напетим околностима међусобних политичких супротстављености. Низ фактора који дестабилизују савремено човечанство делује као бесконачна листа разноврсних интереса и зацртаних циљева најмоћнијих светских сила, но поједностављеним посматрањем актуелних глобалних процеса велики број разорних елемената по будућност света и Европе може са ограничити само на економију.
Оно што је застрашујуће и видљиво голим оком јесте драстичан пораст војних напетости на многим тачкама додира модерних суперсила.
Према једној од дефиниција, економија је способност управљања ограниченим ресурсима, а свакоме је јасно да планетарни, стратешки битни ресурси заиста јесу ограничени. Енергетски потенцијали (нафта, гас, минерали итд.), високо технолошки развојни капацитети, залихе пијаће воде и хране, саобраћајна инфраструктура, ниво индустријске производње, животни стандард, трговински биланси, племенити метали и стање војноиндустријских, тј. одбрамбених механизама јесу фактори које свака страна пажљиво посматра и процењује код потенцијалног противника.
Није тајна да су геополитички циљеви Запада одавно окренути ка потпуним овладавањем над, горе грубо наведеним, економским ресурсима света. Проблем настаје у чињеници да већина ових економских драгоцености чврсто стоји у поседу Руске федерације и држава које у сваком смислу гравитирају ка Москви. Старе и неостварене жеље Татара, Швеђана, Турака, Наполеона и Хитлера постају стварна и планирана, чак нескривена стратегија утицајних западних идеолога под геслом ’’све треба делити“. У преводу на разумљив језик, природна богатства Русије и читавог постсовјетског простора треба да припадну читавом ’’човечанству’’, тј. финансијским елитама Запада, јер је крајње ’’непоштено’’ да огромним евроазијским богатством располаже само „диктаторски’’ поредак у Русији.
Свако ко елементарно познаје историју може закључити да је сасвим свеједно да ли је Русија царска, комунистичка или демократска (попут данашње) – она је непријатељ а приори.
Предстојећа традиционална војна парада у Москви поводом Дана Победе у Великом отаџбинском рату није само дефиле за лепе очи, моћна војска се не гради да парадира него да ратује и успешно брани своју земљу. Хитлер и његове армије нестале су у рушевинама Берлина маја 1945. године, али дух антисловенства и антирусизма је преживео и преузео нове, наизглед префињене облике.
Ова козметичка трансформација не може да промакне оштријем оку посматрача савремених збивања и морамо се запитати која то рука води украјински народ у братоубилачку катастрофу од 2014. године? Да ли је интерес Украјине да буде нестабилна, осиромашена, експлоатисана и манипулисана против најближих, по крви и језику, Руса?
Да ли је европски пут Пољака само битан као одскочна даска за неку нову авантуру попут ’’Барбаросе’’, чиме је то Белорусија заслужила непрестане нападе на свој унутрашњи поредак? Да ли је балканским Словенима, а посебно Србима било потребно вишедеценијско економско, политичко и војно уништавање (дисциплиновање које и данас траје) искључиво зарад мира у позадини могућег, новог западног похода на Исток? Из свега овога очигледан је покушај дестабилизације Русије у циљу економског покоравања чиме би се остварила апсолутна светска доминација Запада у свим сферама живота.
Међутим, из овога следи и закључак да Парада Победе има за циљ да подсети, опомене и одврати свакога од планираних наума – богатства остају тамо где и припадају, под легалном, легитимном и моралном заштитом армије свих Руса и бројних нација простране евроазијске земље који свој живот желе да живе на начин који су сами изабрали.
Демократске тековине попут слободе избора треба да буду универзална категорија, а једна од форми демократског испољавања народних и грађанских тежњи јесте референдум. Уколико постоје политичке и војне организације као творевине у којима се јавно може испољити право за приступ или напуштање (попут ЕУ, НАТО, Евроазијске економске уније или ОДКБ), било би занимљиво допустити заинтересованим народима и државама да искористе ово основно људско право загарантовано повељом УН и осталим међународним позитивним правним актима.
Вероватно би велика већина Европљана одбацила политичке и економске теорије о безумном савладавању Русије и сасвим рационално приступила модерном друштву равноправних људи које већ вековима нуди народ Достојевског, Пушкина, Чехова и Чајковског – исти народ који је недавно ослободио свет од нацизма и приморао ђавоље генерале да баце крвави мач у прашину.
Русија би засигурно од већине нормалних Европљана била прихваћена за савезничку и пријатељску, а Парада Победе добила би још више на свом универзалном значају – традицији слободарства, равноправности и међусобног разумевања међу свим цивилизованим земљама.
Покрет РОД
