Плаћам. / А увек се дешава исто, знам: / што више дајеш, / више си дужан
Извор: ФБ страница А. Мирковића
Дошло је време да се плате дугови.
И мислио сам,
Некако ћу успети….
Не кажеш,
да су то удесили врагови.
Не скриваш се иза младалачке охолости.
И тако појављујем се час овде, час тамо.
Машем некаквим речима:
„Рашчистићу с дуговима!
Вратићу ја вама!…
Верујте ми!..“
Климају главама
шуме и траве,
снежне олује и летње врелине,
село Косиха, Сахалин и Волга.
Живи у мени,
и смеје с висине
Незамислива величина дуга!
Чека свака секунда.
Чекају године.
Језера, пуна лековите влаге.
Промичу, као светиљке градске
Заставе
победничке и гробљанске.
Боје вреле чорбе, медне…
Моје Москве
очи ледне, моћно севају.
И ти стихови,
ти – главни – стихови,
који тек почињу да сањају.
И опет, поноћ душу хлади.
И опет, оловка с несаницом у завади.
И жена –
у очи ме гледа.
(Толико сам јој дужан,
о, каква беда!)
Плати дугове!
Чудаку! Дугове плати!
Хајде, истерај на чистину
продужи своју судбину…
Плаћам.
А увек се дешава исто, знам:
што више дајеш,
више си дужан.
1978.
Препевао: Александар Мирковић
Categories: Преносимо
Povezano sa ovim člankom
