Sada nam lome duh, ali im ne smemo dozvoliti da nam uzmu i zemlju. Prvo nam država kaže da su ovi kopači litijuma oterani iz Srbije. Onda nam sa terena jave da te kompanije i dalje nesmetano rade, kaže dobitnik nagrade „Drvo života“ na 15. Kustendorfu.
– Sviđa mi se ova nagrada „Drvo života“ za buduće filmove. Ne čeznem za bilo čim, ali ne volim završene stvari. Ni ulogu koju sam uradio naknadno ne popravljam. Neću da je zaokružim. Neka ima malo magle, malo prljavštine, nečega takvog u svemu što je prošlo. Završene stvari su hladne, poprskaš ih protiv muva, a gde nema muva nema ni života – kaže Petar Božović povodom priznanja koje mu je dodelio Emir Kusturica na ovogodišnjem Kustendorfu koji je završen sinoć na Mećavniku.
Razgovaramo na terasi u autentičnom ambijentu Drvengrada uoči dodele nagrade. Božović u hladu, sa njegovim poznatim šeširom na glavi, ispija piće i zagledan u planine koje nas okružuju podseća na reči Emira Kusturice sa otvaranja festivala kada je ocenio da „živimo u nevremu u kojem nam je sloboda oduzeta“.
– Sloboda je teži vid života. Stalno ti nasrću na slobodu. Od parkiranja, skraćivanja sedišta u avionu i ostalih banalnih stvari. Kada se ti kao građanin ne buniš protiv toga, pa kako ćeš tak da se buniš protiv oduzimanja duhovnih stvari. Kod nas je sloboda sirovo shvaćena, nije obogaćena duhom, samo je instinktivna. Na sitnim stvarima smo jaki, lako se busamo kada nam neko zauzme parking mesto, ali nismo ni svesni šta nam zaista oduzimaju. Ćutimo kada nam vade mozak, prave nas budalama i pijunima dok nam oduzimaju zemlju, reke i vazduh – kaže veliki glumac.
Pominjemo i nedavnu nagradu „Dobričin prsten“ kada je rekao da se oseća kao da drži govor nad odrom nekulture, jednoumlja, prostote…
– Svaki moj govor je to. Treba podsećati na sve što smo izgubili i što moramo da povratimo. Naravno, ne možemo samo govoriti, moramo i delati. Mi o svemu laprdamo, a fali nam delo. Ko koliko može u svojim okvirima. Ne volim da pričam o tome, ali i ja se uvek trudim da budem tu gde mogu. Kada treba da brani od litijuma, tamo sam, kad treba da se daje humanitarna pomoć, napravim predstave, za Kosovo i mlade talente sam uvek tu. Trebalo bi svi da se aktiviramo. Imao sam u životu uzore, nikad idole, ali neki ljudi su me učili od malena da poštujem ono što je neko za tebe uradio. To je vaspitanje koje fali našoj deci – kaže Božović i dodaje:
– Moraš od malena da naučiš šta su ljudi radili pre tebe. Odrastao sam na junačkim narodnim pesmama. U Kolašinu smo imali dve biblioteke. Milka Hadžić, divna nastavnica srpskog jezika, izgubila je vid od čitanja. Sećam se kaže mi: Ima li ijedna knjiga koju nisi pročitao? Kažem ima, ovaj Dostojevski me muči. Imao sam 11 godina. Pa sam tog pisca koji je danas na listi interpola, zaista počeo da čitam sa osamnaest. Zamislite, pa mi živimo u vremenu gde zabranjuju Dostojevskog, Čajkovskog! Vi govorite o slobodnom svetu! Pa ta laž! Ovo licemerstvo takozvane civilizacije mora da pukne. Najgore je navići se na to čime te stalno kljukaju. Ali, u čoveku mora da proključa krv! Zapadna civilizacija je danas samo naoružani žandar koji Italiji, Španiji, Francuskoj govori o znanju. Prva srpska država je pala kada su oni pronašli Ameriku.
Nije verovao, kako dodaje, da će doživeti tolike reprize, kada je reč o sankicijama, ratu, nevremenu u kojem živimo.
– Posleratno sam dete. Gledao sam još detinjim očima: od onih tačkica umesto novca, do siromaštva i tragičnih podela među ljudima. Sada nam lome duh, ali im ne smemo dozvoliti da nam uzmu i zemlju. Prvo nam država kaže da su ovi kopači litijuma oterani iz Srbije. Onda nam sa terena jave da te kompanije i dalje nesmetano rade. Pojavili se dabrovi u Zasavici, umesto da čuvamo ono što imamo, viču: važno je ulaganje. Valjda smo razumeli da od Evrope i Amerike nećemo dobiti ništa. Tačnije, izgubićemo sve. Još je ostalo da nam narede da skinemo gaće – smatra on.
Ističe da nam je uz zemlju, vazduh i vodu, oduzeto nešto što je takođe jako vredno – jezik i reč!
– Ponos je skupa reč, samo je jeftina u američkim filmovima gde samo ponavljaju: „I am proud of you.“ Ni od reči patriotizam puno nije ostalo. Njegoš kaže, Bog je čoveku dao reč da se razlikuje od životinje. Tako i bi reč, pa su kod nas najveći nasrtaji na jezik, pismo, porodicu… Danas je Srbija zemlja u kojoj žive Englezi koji slabo govore srpski, reče jedan pesnik. Ostao je tu i tamo poneki srpski veznik – kaže i dodaje da nam je možda jedini heroj ostao Novak Đoković:
– On je nedostižan za sopstveni narod. Zato su naši ljudi skloni da od najboljih naprave neku papirnu novčanicu koja se daje u samoposluzi za kusur.
Povezano sa ovim člankom
