Prvi dan rata – šok, panika i očaj. Drugi dan – strah i bes. Treći dan – daleko mirniji, ljudi počinju da se mobilišu, spremaju se da uzvrate udarac.
Tako su se Ukrajinci osećali tokom dugih protesta na Majdanu po zimi između 2013. i 2014. godine, kojima je naposletku zbačen korumpirani proruski predsednik Viktor Janukovič, a tako se većina i sada oseća.
Četvrtog i petog dana, osmeh prodre kroz suze, pa ponovo možete da se našalite sa kolegama i prijateljima.
Od nečeg nestvarnog i šokantnog, rat ulazi u vašu svakodnevicu.
Zalepljeni ste za telefon i stalno proveravate vesti.
Ali istovremeno počinjete da jedete i obavljate normalne, svakodnevne aktivnosti.
Ako, kao ja, boravite negde u tišini, san vam se popravlja – dok za one koji provode noći u skloništima širom Ukrajine, to je sasvim druga priča.
Prvo čemu sam se obradovala po odlasku iz Kijeva bila je tišina i topao krevet.
I to su za mene i dalje najdragocenije stvari.
Moj sin, koji me i dalje pita da li može da obuče pidžamu pred spavanje, tako je srećan kada kažem da.
Pre nego što smo napustili grad, morao je da spava obučen za slučaj da je potrebno da se sjurimo u podrum.
Novac, odeća, planovi, praznici više nisu važni.
Živa si, bezbedna si, sa svojim detetom – on mi je najvažniji na svetu.
U Ukrajini trenutno dominiraju dve emocije – ogroman bes prema Rusiji i neverovatan osećaj jedinstva Ukrajinaca kao nacije.
Toliko su opipljivi da ih gotovo možete osetiti fizički.
Mnogi Ukrajinci koji govore ruski prebacili su se na ukrajinski i obećavaju da se nikada neće vratiti, kao i da nikada neće oprostiti Rusiji zbog onoga što su videli.
Oporavljajući se od šoka u prva dva dana, ljudi su sada veoma zauzeti organizovanjem u grupe za odbranu njihovih gradova i sela.
Teško da trenutno možete da se odvezete bilo gde, a da vas na kontrolnim punktovima ne zaustave naoružani ljudi koji bi da vam pregledaju pasoš.
Svuda su ljudi sa kalašnjikovima, i to više ne iznenađuje.
Mnoge grupe dele uputstva za pravljenje molotovljevih koktela, a neki ljudi ih zajedno i pripremaju.
Čak se i stariji pridružuju, ili ih sami prave kod kuće.
U Kijevu, gde ljudi ostaju bez osnovnih potrepština poput vode, hleba i lekova, dugi su redovi ispred prodavnica i apoteka.
U mnogim naseljima organizovane su grupe za spremanje hrane, pečenje hleba i deljenje pripremljenih obroka sa komšijama.
Iako su ljudi i dalje šokirani užasnim snimcima razaranja koje je izazvala ruska vojska, smisao za humor im se vratio.
Društvene mreže su prepune šala i mimova koji ismevaju napadače.
Mnogo je i video snimaka na kojima ljudi golim rukama zadržavaju ruske tenkove i viču na Ruse koji su zarobljeni.
Nemoguće je znati kako će se ovaj rat završiti, ali ovakvi snimci nam ulivaju nadu.
Moja najvažnija dnevna rutina kao urednice trenutno je da brojim ljude i da proveravam – da li su bezbedni, gde su, kuda idu?
Ovo radim dva puta dnevno, ujutro i uveče.
Naše komunikacija pretvorila se u mešavinu vesti i poruka poput: „Moram odmah da se spustim u sklonište, može li neko da preuzme stranicu uživo?“.
Svi radimo danonoćno, dok selimo porodice i krijemo se od raketa.
Naša stranica uživo radi već pet dana – najteži i najstrašniji dani u našim životima.
Želim da zagrlim sve kolege zbog njihovog neverovatnog rada, iako ne znam kada i gde ću to ponovo moći da uradim.
Pogledajte video o pozadini sukoba Ukrajine i Rusije
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Povezano sa ovim člankom
