Što masnije to slasnije.
Nije to stari kulinarski recept, to je kuhinja tabloida. Ne čudi me kad se ovim receptom služi „crna štampa“ da bi prodali smeće kao zdravu hranu. Ali, ne razumem medije koji se hvale objektivnošću i profesionalizmom.
Pratim i odobravam istraživački napor novinara oko afere „švajcarski papiri“. Ne vidim, međutim, šta je smisao objavljivanja imena mog kolege Vuka Hamovića i njegovo vezivanje za tu aferu. Hamović je dugogodišnji uspešan i dokazan biznismen čija je firma privredni subjekt Velike Britanije i posluje na evropskom tržištu.
Nisam dokučio šta je čudno u tome da ovaj ili bilo koji drugi poslovni čovek iz Srbije koji ima kompaniju u inostranstvu za partnera izabere, po svojoj volji, banku bilo gde u svetu. Pa i u Švajcarskoj. I šta je čudno da u bilo kojoj banci (pa i u Kredi Svis) ima račun. Zašto je izabrao da ima konto u Kredi Svis? Odgovor je u kontrapitanju: a zašto da ne, u čemu je problem, zar to nije prvoklasna banka? Kao što nije problem da kao vlasnik kompanije u Velikoj Britaniji i britanski državljanin može da drži svoj novac gde želi. Ko je još imao račun u Kredi Svis, to nije problem kolege Hamovića.
Nejasno mi je zašto poslovanje bilo kog biznismena sa stranim bankama u inostranstvu, uključujući i držanje računa, treba da bude predmet „ispiranja usta“ medija i javnosti u Srbiji. Mislim da ne treba i da je to niskokalorični senzacionalizam. Zašto bi poslovni ljudi koji imaju firme po Evropi krili da imaju račun u nekoj evropskoj banci? Je li to vest? Mislim da nije.
Zašto bi se mi vlasnici kompanija u inostranstvu bilo kome u Srbiji pravdali u kojoj banci držimo račune. Držimo ih u onim bankama koje nam daje najbolje uslove. Je l’ tu nešto sporno?
Zabrinjava me ugrađen sistemski animozitet javnosti prema poslovnim ljudima koje treba stalno satanizovati i „napiti im se krvi“. Ta neskrivena zla namera ogleda se, na primer, u nategnutim konstrukcijama da je Hamović bio pod istragom 2004. godine (!!!), da su istrage prekinute i potenciranju da protiv njega nikad nije podignuta optužnica. A zašto bi bila podignuta ako nije bilo elemenata krivičnog dela?
Uveren sam da su „švajcarski papiri“ još jedan primer kako mediji lako postaju žrtve nakaradnog tabloidnog pravila „samo trpaj da bi priča bila sočnija“.
Predlažem da obrnemo ugao posmatranja i plediram da se, možda je sad trenutak, povede debata da li Srbija, u okviru neophodne reforme i liberalizacije finansijskog poslovanja, treba da ukine anahroni zakon koji domaćim privrednicima koji imaju firme samo u Srbiji zabranjuje da imaju bankarske račune u inostranstvu.
Javnost bi morala da prepozna razliku između biznismena Hamovića i državnog službenika Zorana Drobnjaka i ne bi smela da ih trpa u isti koš. Ko to javno radi, ima, sui generis, animozitet prema biznismenima. Jer, Drobnjak i Hamović nisu isti „par rukavica“. Hamović i njegova firma su pod svakodnevnom lupom rigoroznih regulatora i kontrolora u Velikoj Britaniji i EU i oni neće tolerisati nikakvu nezakonitost ako je utvrde. A Kredi Svis nije „divča“ banka, niti je Švajcarska finansijski raj u kome je sve dozvoljeno.
Zoran Drobnjak, bivši direktor državnog preduzeća Putevi Srbije, je drugi slučaj. On je činovnik državne administracije i zato podložan rigoroznoj kontroli javnosti koja ima pravo da sve zna o njegovom privatnom kontu u Švajcarskoj. Drobnjak i njemu slični državni službenici, čija su privatna konta otkrivena u Kredi Svis banci, obavezni su da javnosti „polože račun“ i dokažu poreklo tog novca. A krivi su dok ne dokažu suprotno.
Povezano sa ovim člankom
