„Procenjuju da je više od 2000 Ruskih boraca i više od 1000 ukrajinskih poginulo u prva 24 časa. Danas se procenjuje da je dva puta više na svakoj strani. Ovo je rat velikih brojeva, velikog prostora i dubine i bez ostatka. Rusima fali medicinskih zaliha i zaliha krvi. Ukrajincima fali svega. Niko ne zna tačno broj ranjenih, prenosi nam Satko Mujagić, bivši vojnik JNA, logoraš Omarske i Manjače, poruke iz inboxa koje mu pristižu ovih dana nakon što je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu.
„Mnogi poginuli su umrli ostavljeni ili bez mogućnosti medicinske pomoći. Zato su Rusi zastali i pregrupišu se, dovlače glavninu svojih snaga u blizinu Kijeva. Rano ujutro kreće novi napad. Sutra se stvari odlučuju“, pokazuje nam poruke Mujagić, koji je i jedna od organizatora skupova podrške za BiH u više od 60 gradova sveta.
Nek’ im je svima Bog u pomoći… Koji je ovo užas… zamišljam te jadne vojnike na obe strane, pijuckam vino, ne mogu zaspati, jer predivno veče bilo je u Stokholmu s dobrim i jakim bosanskim dušama, a sad, duša mi se trese.
Sve ćemo mi opet izgraditi, sve, ali živote ne. A, žao mi ljudi… Mi moramo čuvati mir – dragi moji Balkanci. U ime svih nas iz sedamdeset i neke…
ČOVJEK PjEVA POSLiJE RATA
Jer mi iz sedamdeset i druge… Ja znam kako bole smrznuti nožni prsti u rovu, znam kako peče upaljen taban nakon 12 dana u istim čarapama bez pranja nogu, znam kako zuje geleri oko glave, a strah kida misli.
Znam kako plače muškarac nakon što je iznio mrtvog jarana s linije… znam kako četnik sa zvijezdom na čelu 6. oktobra 1991. na Baniji izvodi ostavljenu staricu da je strijelja pred kućom ‘jer je ustaša’… nisu je strijeljali, jer smo skočili ja i Rile, moj zemljak Ristic iz Sekovica iz Bosne. Mlada vojska, bez mržnje i šovinizma.
Znam kako me boljela i danas boli duša jer smo 25. maja 1992. ostavili u kući u Kozarcu moju, našu, Zlatu Krkić… nepokretna je bila. 1992. u Vojsci RS nije bilo ni Satka ni mog Rileta. Ni danas joj kosti nismo našli… Prijedor je inače lijep grad, dobri su opet odnosi, druze se Bosnjaci i Srbi, rade zajedno u fabrici Austronet u Kozarcu, slave opet bajrame i Bozice, ali ispod trave još ponekad izvire kosti…
A, znam i kako zvuči krik čovjeka kojem zubima kidaju testise…
Znam kako umiljato zvuči stražar dok logorašu Koji jedva hoda kaže: “hajde, bolan, ne boj se… idete u razmjenu”. Razmjenu života za smrt… Znam kako cupka u mjestu, kao dijete, čovjek već crn od udaraca, dok vrišti:”nemooojte, ljudi!!!’ A, ‘oni’ odozodo viču:’ ma, izlazi, Šefikuuu!! Šta nemoj?? Nemoj da ja dolazim po tebe, tek onda si najebo!! Izlazi, balijo!!!
Šefik je tad pogledao ulijevo, vidio mene kako ležim nepomično, prebijen dan ranije i potpuno iscrpljen od gladi i dizenterije, pa nisam tog dana ni na ‘ručak’ mogao (jedini obrok koji smo imali), i onda shvatio da ako oni dođu gore, ubiće i njega i mene…
I u suzama polako krenuo, tijelo mu se treslo, pogled izbezumljen… ja sam se tresao, bijes, tuga, nemoć, pa olakšanje. Kojeg se i danas stidim, a uradio bih isto. Otac mi je mogao biti i znao je, ako oni dođu gore, ode i ovaj Husin mali… On je polako kročio, a oni su odozdo vikali u horu: IZLAZI!!’ Šta se čekaaaaa???
Pola sata kasnije, na travnjaku pored Bijele Kuće prepoznao sam njegovo beživotno tijelo na kamari leševa, kao krst su ih poredali. I sve to u po bijela dana. Julsko sunce je pržilo i unutra…. Ovi što su se vraćali s ručka sklanjali su pogled, iako su vidjeli ‘kamaru’, da i njih ne ubiju ako pogledaju… Žena i dvije kćerke ostadoše iza njega. Otprilike mlade kao i moje dvije danas… Nikad nisam rekao… ‘Hvala ti, dobri moj zemljače.’
Ja znam kako miriše masovna grobnica 20 godina kasnije…
Nemojte sebi dozvoliti da vi ili vaša djeca sve ovo moraju saznati… Iako je strašno, bolje je samo čitati o tome.
Nemojte dozvoliti da vas opet zavedu. Ostanite ljudi, ostanite dobre komšije, biće nam svima bolje zajedno…. Čim sačuvamo državu i mir, doći ćemo, mi otpisani, i gradićemo zemlju zajedno. Prvo našu Bosnu i Hercegovinu, a onda i komšiluk. Mnogi Balkanci žele samo mir i ugodan život.
A, ne mogu ‘oni’ mrziti koliko mi znamo voljeti i poštovati život. I Šta god bude, upamtite – Bosna neće pasti! Nije ni 1993, neće ni danas.
Zato im nikad više ne dajte ni da pokušavaju, zašto da opet ginu mladi momci na bilo kojoj strani kao danas oni jadni mladici, Rusi i Ukrajinci ?
Slava Ukrajini!
Povezano sa ovim člankom
