Jednom, provedoh neko vreme u glavnom gradu Azerbejdžana. Baku je lepa i neobična bliskoistočna varoš. Ima tamo ulica, trgova, kuća i kafana koje svedoče o jednom svetu koji nije sasvim iščileo, a nije ni potpuno razaznatljiv. Na jezeru – ili moru, kako god doživljavali veliku vodu kaspijsku – negde u daljini, u izmaglici vodene pare i toplog zraka, može se videti poneku naftnu platformu, izvor bogatstva nekadašnje sovjetske republike. Kavijar je najbolji na svetu, a šafran jarkijih boja nego onaj što ga po Evropi vadimo iz vakumiziranih kesica.
Majske su večeri bile blage, na ulicama puno sveta, osobito na priobalju, tamo gde se jasno, prostim pogledom može videti granica dveju epoha – doba sovjetske uravnilovke u umerenoj bedi i novostečene samosvesti samostalne nacionalne države koja raspolaže ogromnim bogatstvom.
I to državno bogatstvo vidi se pomalo preterano. Tako nad gradom dominiraju tri ogromna nebodera, izgrađena na uzvišenju, u obliku tri staklena plamena u kojima se danju ogleda plavetnilo neba – ili su i sama stakla plavičasta – a noću se pretvaraju u ogromne trodimenzionalne ekrane koji projektuju slike plamenova, jer Azerbejdžan je, kaže se, „zemlja vatre“. Ponekad su se plameni neboderi-ekrani punili bojama nacionalne zastave, iako se na veštačkom poluostrvu, takođe izgrađenom u dobu procvata, kočoperi navodno najviši jarbol na svetu i na njegovom vrhu ogroman državni barjak.
Ako me sećanje dobro služi, na tim se ekranima povremeno dalo videti i slogan i logotip tadašnjeg izdanja Eurosonga – jer to beše povod mom boravku u toj zemlji. Domaćine sam molio da izbliza osmotrimo to građevinarsko čudo. Da budem iskren, više me je zanimalo kako je to uopšte napravljeno, nego što sam bio ushićen arhitektonsko-estetskim dometom. No, kad je posredi Bliski ili Srednji istok, kako ga već gde nazivaju, valja biti oprezan u olakom izricanju evropocentričnih presuda na temu preteranosti ili otpisivanja nečega kao „kič“. Naprosto su merila drugačija. Samo što se to ne sme reći bez svesti da se, evo, na pedesetak metara zračne linije od mesta gde ispisujem ovaj tekst, nalazi onaj centralni gradski park i u njemu statua azarbejdžanskog diktatora. Fontana možda još uvek menja boje leti, ali se nešto ne sećam da se i dalje može čuti onu azarbejdžansku simfonijsku muziku, pomalo pompeznu, pomalo nalik na rekvijem, koju su tašmajdanska deca slušala sa izrazom čuđenja na licu. Lično, više sam se čudio veličini skulpture koja prikazuje pisca, inače niskog čoveka, „Hazarskog rečnika“, knjige koju nisam uspeo pročitati iz tri pokušaja, uvek je ostavljajući na istom mestu, onom u kojem hazarske žene suzama pune jastuke čekajući na, beše li, muškarce-ratnike. Ili već tako nekako.
I kad sam konačno umolio domaćine da se bar provezemo pored Plamenih tornjeva, imao sam videti da oni uopšte nisu završeni otpozadi. Behu ostakljeni za potrebe lepih kadrova snimatelja evrovizijskog šou i novinarskih ekipa. Na pitanje o nameni, nisu mi tada umeli odgovoriti precizno – možda će biti hotel, možda poslovna zgrada, možda ekskluzivno stanovanje.
Eto, toga sam se setio videvši pomalo mutnu i ne odveć lepo izvedenu prikazu Svetog Save sa visoke zgrade u Bari Veneciji. Azijatski kriterijumi lepog imaju svoje ograničene geopoetičke domete. U nafti pak ne plivamo, samo je arčimo i sagorelim ostacima snežnoj belini oduzimamo sjaj. A ni Sava nije Kaspijsko jezero.
Bonus video:
Čehov: Čovek je ono u šta veruje
Povezano sa ovim člankom
