Zapadno od Aruše prostiru se neki od najlepših afričkih predela, sa najpoznatijim nacionalnim parkovima Ngorongoro i Serengeti.
Kada je prvi put lovio u Africi, tridesetih godina prošlog veka, Hemingvej je za kamp odabrao lokaciju na obali jezera Manjara, udaljenog sto dvadeset kilometara od Aruše.
Društvo su mu pravili safari lovci, uključujući čuvenog Brora Bliksena, koji se posle razvoda od autorke knjige „Moja Afrika“, Karen Bliksen, nastanio u ovoj oblasti.
Dolazili su i drugi predstavnici tadašnjeg „džet-seta“ i aristokratije. Princ od Velsa, (onaj koji se odrekao britanskog prestola), došao je da ubije „jednog lepog lava“.
Jezero Manjara pribijeno je uz visoki zapadni zid raseline koja okružuje prostranu visoravan, Dolinu raselina (Rift Valley), i sa stena se pruža najlepši pogled na, kako kaže Hemingvej, „Gustu šumu ispod stenovitog zida i bljesak dugačkog jezera Manjara sa isušenim ivicama, ljubičasto obojenog na jednom kraju, sa pola miliona tačkica, koje su flamingosi“ („Zelena brda Afrike“).
Ružičasti flamingosi se hrane račićima i algama, koje žive u plitkoj alkalnoj vodi jezera, i od njih dobijaju svoju nežnu boju.
Iako najbrojniji, oni nisu jedini stanovnici, jer jezero naseljavaju kolonije pelikana i, u njegovom močvarnom delu, egzotične vrste roda.
Moj favorit se gnezdi na visokom drveću u gustoj šumi oko jezera i lep je koliko je ružan – kljunorožac, koji izgleda kao tukan, ali sa duplim kljunom i srebrnim obrazima.
Kažu da u šumi lavovi žive na drveću, ali ih ja nisam video (video sam ih posle u Ugandi, u Nacionalnom parku kraljice Elizabete).
Odmah iznad Manjare je veličanstveni Ngorongoro, a s njega sam se spustio u ravnicu Serengetija, u kojoj su me lavovi pratili sa raštrkanih kamenih uzvišica.
Povezano sa ovim člankom
