Na nešto više od dva meseca pred izbore, za koje tvrde da im znače opstanak na političkoj sceni Srbije, vodeće opozicione partije se prepucavaju, nespremne za dogovor i makar prividni konsenzus o najvažnijim pitanjima.
Opčinjeni sopstvenim, fingiranim veličinama, brzo ugasiše momentum spremnosti velikog broja glasača koji koaliciju oko SNS-a ne vide kao svog favorita.
Zapelo je već kod izbora predsedničkog kandidata koji bi, po svemu sudeći, trebao biti natčovek da svojim vrlinama očara i ujedini zavađene lidere opozicije.
Nemo posmatrajući ovu zavrzlamu, običan čovek mora da se zapita, šta će biti kad na red dođu liste za beogradske i parlamentarne izbore, ako nisu u stanju da se dogovore oko jednog čoveka?
Kada i ako uspeju da premoste prvu prepreku i ako uopšte ostanu na okupu, na red će doći beogradska lista koju stanovnici prestonice nestrpljivo iščekuju.
Iako se zvanično predlozi imena za listu čuvaju kao suvo zlato, svako novo jutro otkrije poneko ime koje bi se moglo naći u užem izboru.
Primetno je da se pored stranačkih ne čuju ni agencijski anketari koji su u nekom, nama nepoznatom trenutku, radili ankete i rangiranja potencijalnih kandidata.
Da li je vremenom opao broj javno prepoznatljivih ličnosti koji su, razotkrivši varnice u opoziciji, odlučili da odustanu u strahu od blamaže ili lideri opozicionih stranaka kriju adute i od vlasti i međusobno, pokazaće vreme.
Ako uspeju da preskoče i tu prepreku, ostaje im još da sklope listu za parlamentarne izbore gde će ih na samom startu dočekati tradicionalno nezajažljiva beogradsko – novosadska „elita“, Bogom dana za jeftine skupštinske obroke i goleme poslaničke plate.
Sasvim je izvesno da će to biti trenutak istine kada će opozicioni lideri morati da pokažu da li su u stanju da nadvise sebe i predlože listu o kojoj su vodili bezbroj filozofskih beseda, obećavajući promenu pogrešnih navika dotrajalog političkog sistema.
Lično ne verujem da su u stanju da naprave odlučan korak i formiraju listu po meri svih građana Srbije na kojoj bi bili predstavnici svih opština, redom po veličini.
I na takvoj listi bi bilo mesta za Mariniku kao nosioca i predstavnika pančevačke opštine i za Aleksića kao trsteničkog poslanika i za Novakovića ili Veselinovića iz Novog Sada i tako dalje…
Takav sistem bi bio pravedan i za opštine sa srpskom većinom na Kosovu kao i za dijasporu koju bi do donošenja neke jasnije odrebe mogao predstavljati Aleks Kavčić.
Samo ovakvim odnosom prema glasačima iz svih delova Srbije može se sprečiti sramota da mesto kandidata iz neke ruralne opštine zauzima stranački nameštenik koji nikada nije ni kročio na tlo iste.
Da je pravde, poslanici bi se birali poimence a ne kao stranački kandidati a tu bi zasigurno bilo mesta i za određen broj kvalitetnih nezavisnih poslanika čijim bi učešćem bio unapređen rad skupštine i koji bi račun podnosili narodu a ne stranci.
I kada bi svaka opština dobila svog pravog predstavnika, ostalo bi još dovoljno mesta da se zadovolje apetiti političkih stranaka i njihovih velegradskih lidera.
Dok se to vreme ne vrati, ostaje nam ovo što imamo i za čega smo sigurni da i nije baš nešto, baš kao i celokupna politička scena u Srbiji.
Opozicioni lideri će predlogom parlamentarne liste ili opravdati poverenje svojih teško skupljenih lokalnih odbora ili će potvrditi strahove opozicionih simpatizera da od promena nema ništa i da su u principu „svi oni isti“.
Povezano sa ovim člankom
